Познато је 55 врста из рода Phaseolus , од којих су пет припитомљене. Овде је реч само о једној која се највише гаји. Пасуљ (Phaseolus vulgaris) је једна од најзначајнијих гајених махунарки у свету, због свог високог садржаја протеина, угљених хидрата и влакана. Светска производња процењена је на 18,7 милиона тона, а гаји се у скоро 150 земаља на 27,7 милиона хектара. Највећи произвођачи су Мексико и Бразил, затим тропске земље Африке.


Порекло свих пасуља је средња Америка, пре свега Мексико. На основу археолошких налаза и варијација у типу фазеолина – протеина у семену, научници су закључили да се дивљи облик обичног пасуља ширио из Мексика преко Еквадора и Колумбије све до Анда и Аргентине и раздвојио се у два генска центра – средњеамерички и андски, пре неких 11 000 година.


Пасуљ је врло варијабилна врста са дугом историјом култивације. Археолошки налази фосилних семена датирају од пре 7-8000 година, и то у сувљим регионима, што значи да је ова врста много пре тога гајена и прилагођена околини у којој живи човек. Припитомљавање је текло независно на два места: једно је у Перуанским Андима, а друго у долини реке Лерме у Мексику. Ова два генска фонда и данас су раздвојена. Пасуљ је дошао у Европу током 16. века са повратком шпанских освајача из Новог света (Америке). Астечко име за пасуљ је – ајакот, а мајанско – буул. Они су гајили високе сорте уз притку.



Дивљи пасуљ расте у широком појасу од Мексика до северне Аргентине. Врло је варијабилна врста и прилагођен је врло различитим климатским условима, од субтропске равнице у средњој Америци до сувље и хладније климе на Андским висоравнима. У просеку, дивљи средњеамерички пасуљ има ситно семе – од 5-8 грама за 100 семена. Андска подврста има нешто крупније семе, од 13-15 g/100 семена са другим типом фазеолина, као и знатно мањом варијабилношћу врсте.


Већина јединки слободнорастуће популације има особину пењања уз ослонац – уз грмље или ниско дрвеће, са којима се бори за светлост. Зато има велики број дугих, танких и нежних интернодија, а листови подносе и полусенку. После ницања млада стабљика расте кружним покретима, супротно од кретања казаљке на сату, док пронађе ослонац, а затим на исти начин расте спирално уз њега. Има већи број семенки у махуни него гајени пасуљ, 13-15, које су шарене и стапају се са бојом земље, како би избегле предаторе. Приликом сазревања махуна пуца и тако одбацује ситно семе на велику даљину.


Доместификацијом је човек код пасуља развио нове особине, које се ретко јављају у слободнорастућој популацији, а то је детерминантност и махуне које не пуцају чак и када презру.




Драгомир Радић, дипл.инж.пољ.