Кишна година као да нема краја и чини нам се као да у повртњаку ништа неће успети. Ипак, није баш тако. Након толиких киша које су пале у наше вртове, већ смо се помирили с чињеницом да ове године нећемо уживати у властитом воћу и поврћу као иначе. Тако је и у мом врту. Многе су врсте видно успориле раст, а неке и почеле да труле пре времена.


То није необично јер су гредице тако мокре и пуне воде да ми ноге сваки пут пропадну у блато када закорачим у башту. Па ипак, не могу рећи да се кући враћам празних руку. Неке врсте поврћа посве су ме изненадиле и доказале да су отпорније него што сам очекивала. Блитва, радич, лиснати кељ и коврџави кељ изгледају фантастично, а драгољуб и вербене цветају као да кише није ни било.


Иако је мој врт и сада препун поврћа, већ је на први поглед јасно да нешто није у реду. Парадајза у њему нема јер су после једне кишне и хладне ноћи једноставно поцрнели и разболели се. Друге врсте плодовитог поврћа још се држе, но не без последица. Уз много кише и облачног времена листови су нарасли велики, али плодови као да стоје. Паприке и патлиџани, иначе екстраплодни, расту тако полако да ми се чини као да тек заметнути плодови никада неће дозрети. То су врсте којима недостаје и сунца и топлоте, толико неопходне за синтезу шећера. Због тога трпе и краставци, тиквице, али и бобичасто воће попут јагода и малина. Још никада њихови плодови нису били истовремено тако крупни и тако безукусни.


За разлику од плодовитог поврћа и воћа, лиснате врсте попут блитве, радича, ендивије, празилука, першуна и разних врста купусњача буквално бујају. Другим речима, овосезонску кишу издржале су оне врсте које и иначе садимо за зиму па су већ навикнуте на повећану влагу и ниже температуре. Ипак добро се држе чак и махуне, које сам ове године посадила на падини. Уопштено говорећи, све површине које сам формирала на благо нагнутом терену успеле су да преживе силину бујице која се сливала по њима, док су оне на равним деловима већ одавно пропале па сам их морала заменити новим садницама. Исто важи и за поврће које сам узгајала на повишеним гредицама.



Када су године овако екстремне, повишене гредице показују своју вредност још и више него иначе. Разлог је једноставан. Оних неколико сунчаних тренутака који су ове сезоне повремено разбијали тмурну свакодневицу, подстакло је и сушење на повишеним гредицама. Топлота сунца преносила се с бочних страна дрвених дасака на унутрашњост и подстицала брже сушење него на класичним гредицама. Наравно, помогао је и квалитет супстрата (песковито, хумусно тло), али и зеолит који сам додала на почетку сезоне. Ипак ни то није све. Пазила сам и на начин садње па сам своје јесење/зимско поврће садила с већим размаком него иначе. Тако се спречава дотицање листова међу суседним биљкама, а тиме и труљење. Због свега тога мој ће врт и у оваквим условима ипак донети много задовољства.



Корнелија Бениовски Шоштарић
фото Нино Шоштарић




Текст преузет са http://domivrt.vecernji.hr/