Кељ пупчар је слабо гајено поврће код нас. То је култура умерено топле и влажне климе. Добро подноси мразеве, па је ово поврће за касно јесењу и зимску потрошњу. За исхрну се користе разрасли пупољци, главичице, које се формирају на стаблу у пазуху листова, од којих се справљају разноврсна јела. Он се убраја не само у најбоље врсте поврћа, већ је неопходан у исхрани, јер се лако гаји и одликује се богатим садржајем драгоцених материја и то око 5% веома вредних биљних беланчевина.


Хемијски састав главичица је следећи : сува материја 18,08%, пепела 1,2%, целулозе 1,4%, калцијум – пектината 0,2%, витамина C 120mg/100g, укупан шећер 5,7%, директно редукујући шећер 4,2%, сахароза 1,5%, протеини 3,8%, масти 1,0%, лимунска киселина 10,33%, хлорофил 0,9%, каротеноиди 0,21 mg/g. Од минералних материја садржи калијум, натријум, фосфор, калцијум и сумпор.



За наше услове кељ пупчар је веома захвална култура, јер може да се гаји као друга култура после скидања раних повртарских или ратарских усева. Постоје сорте које дају боље резултате када се плодови беру у јесен, а друге у зими. Веома лако подноси мразеве до -10°С, а подноси и краткотрајне мразеве од -15 до -20°С, без значајног оштећења. Ткиво ћелија постаје мекше, а повећавањем садржаја шећера јак мирис готово се изгуби. Јачи мраз смањује садржај витамина C.


Листови у време касног брања, отприлике у јануару или фебруару служе да заштите главице од мраза. После бербе главице треба брзо употребљавати, такође се не препоручује брање листова за исхрану домаћих животиња. Кељ пупчар се састоји од стабла на коме се налазе густи гроздови главица разних величина. Постоје разне сорте кеља пупчара чак и једна са црвеним главицама која се често не среће. Приликом куповине бирати чврсте, зелене главице, а избегавати оне од којих се шири јак мирис. Код припреме јела од кеља пупчара готово да нема отпадака, јер ако је потребно треба отклонити само спољашње листиће. Плодови ове биљке могу се добро чувати у замрзивачу.




Славица Коџопељић дипл инг ратарства