Већина поврћа гаји се искључиво у наводњавању. Све повртарске културе захтевају виши ниво влажности земљишта у поређењу са ратарским усевима због слабије развијеног кореновог системау у односу на надземни део који транспирише већу количину воде.


Код већине повртарских биљака надземни део је за 10 до 26 пута већи у односу на масу кореновог система. Биљке плитког корена (до 30 cm) као што су целер, салата, лук, кромпир и ротква захтевају чешћа заливања са мањим заливним нормама, поврће са кореном средње дубине (30-60 cm) броколи, пасуљ, купус, мрква, карфиол, краставци, паприка и парадајз захтевају веће заливне норме а биљке дубоког корена (преко 60 cm)шпаргла, бундева, кукуруз шећерац, лубенице...не захтевају честа заливања.



Време заливања и количина воде најчешће се утврђују по турнусима. При томе треба узети у обзир падавине, тако да се на сваких 5-6 mm заливања одлажу за један дан ако су падавине преко 20-30 mm помера се цео турнус. Наводњавање има посебан значај у времену критичних периода за водом.



























Поврће се углавном наводњава системом кишења. Овај начин наводњавања ствара услов за појаву болести па је бољи начин наводњавање системом кап по кап. Важан је и квалитет воде за наводњавање код органске производње.Вода не сме да садржи штетне и опасне материје јер то може да угрози здравствену безбедност производа.




Драган Мијушковић дипл.инг