Лубеница води порекло из јужне Африке тачније из пустиње Калахари. У 13. веку појављује се у Европи а путем робова преноси се у Америку. Лубеницу су гајили још стари Римљани и Грци . Лубеница је једногодишња врежаста биљка и спада у поврће.


У врелим летњим данима лубеница је права благодет за освежење па је у народу с правом називају "Краљица лета". Постоји више сорти лубеница као што су : Кримстон, Чарстон греј , Сомборка, Роса Ф1, Оазис Ф1. У зависности од сорте и климатских услова разликује се и време зрења и време бербе. Код поврћа познате су две врсте зрелости, технолошка и ботаничка зрелост, међутим код лубенице ове две зрелости се подударају. Лубеница сазрева у јулу – августу када је и највећа берба и пласман овог поврћа.


Утврђивање зрелости плодова је доста тешко, искусни баштовани зрелост лубенице утврђују на основу звука куцкајући их прстима. Код зрелих плодова звук треба да буде туп али не превише дубок. Дубок звук је знак да је плод презрео, шупаљ, лако склон кварењу и практично неупотребљив. Ово важи само за плодове округлог облика, а код дугуљастих плодова ова провера је непоуздана. Такође звук се мења у току 24 часа поготову у послеподневим сатима када су високе температуре.


Неки знаци зрелости су исти за све типове као на пример код зрелих плодова лозица до саме дршке почиње да се суши и мења боју, затим код зрелих плодова део који лежи на земљи је добио жуту боју. Неки мање искусни баштовани зрелост одређују тако што стегну плод и ако се чује крцкање плод је зрео. То је апсолутно погрешна и штетна метода јер се тако плод гњечи и склон је кварењу. Све ово јесу знаци зрелости али су ипак несигурни јер се базирају само на искуству баштована. У другим земљама, на пример у Америци, користи се апарат који на принципу инфрацрвених зрака одређује зрелост и слаткоћу плода. Надајмо се да ће то ускоро заживети и код нас.



Берба се обавља у неколико наврата и то обично на свака 2-3 дана. Плодове треба брати искључиво изјутра или предвече. Плодове у току транспорта не треба тумбати. У хладним просторијама где је температура 5-8 степени плодови се могу сачувати 15 до 30 дана а у зависности од сорте и више дана.


Лубенице се најчешће користи у свежем стању, кора лубенице користи се за справљање слатка, џемова итд., семе лубенице за добијање уља богато витамином D, зелени и ситни плодови у јесен могу се користити за справљање туршије.






Зрели плодови лубенице садрже изузетно много воде, око 90 % па и више, суве материје 8 -12,5 а код неких чак и 15% и то у следећем саставу (фруктоза 2,8-4,8% ; глукоза 1,6 до 3,5% ; сахароза 1 до 5,1%). Од витамина садржи највише витамин C, а у мањој мери садржи витамин А и D, од минералних материја садржи Мg, K, Fе итд., јабучну и лимунску киселину, у нешто мањим количинама садржи пектин, целулозу, хемицелулозу итд.



Поред тога што делује освежавајуђе лубеница има и лековито дејство. Лубеница има велику улогу у чишћењу организма и то првенствено органа за варење. Она је изузетно лековита и корисна код бубрежних болесника јер у себи садржи ферменте за пептонизацију који у организму нерастворљиве беланчевине претвара у пептоне, па самим тим лубеница на јетру и на бубреге делује тако што побољшава њихов рад, тако да се из организма излучује све што је штетно, између осталог и отровне материје, па се самим тим избегавају инфекције у организму. Аргинин из плода је одличан за рад срца. Ликопен је антиоксиданс који лубеници даје црвену боју "меса" тј. јестивог дела плода а има и заштитну улогу код појединих канцерогених врста.


Из горе наведеног може се слободно рећи да је лубеница јако добра за здравље људи, осим код дијабетичара. Дијабетичарима се не препоручује већа количина лубенице јер иако је лубеница нискокалорична она има висок индекс гликемије. На крају може се рећи да у врелим летњим данима нема бољег и укуснијег начина да воду коју сте изгубили из организма знојењем надокнадите лубеницом или поправите расположење ако сте уморни.




Зорица Петканић дипл.инж.