Рационално коришћење свих расположивих природних ресурса ,основни је принцип одрживог развоја човечанства. У пољопривреди се део воде губи евапотранспирацијом, а део отиче у површинске токове или подземну воду. Раствор тла најважнији је преносилац биогених, али и токсичних хемијских елемената. На тај начин пољопривреда може постати узрочником загађења драгоцених залиха воде. Највеће количине воде у пољопривреди користе се за наводњавање пољопривредних усева.



Све начине наводњавања можемо сврстати у четири методе и то:

- Површинско наводњавање, где се наводњавање врши потапањем површина и уједно је најстарији начин наводњавања.

- Подземно наводњавање, где се вода доводи отвореним каналима или подземним цевима, те се капиларним силама премешта у зону ризосфере.



- Наводњавање кишењем је метода која се у новије време све више користи, поготово у развијенијим земљама. Кишење вода под притиском излази кроз млазнице распршивача симулирајући природну кишу, те на тај начин влажи тло.

- Локализовано наводњавање је најекономичније наводњавање јер се на овај начин вода под мањим притиском доводи на парцелу где се влажи само одређени део где се развија корење.



С обзиром на непроцењиву вредност воде потребно је радити на томе да се примене методе наводњавања где ће се постићи максимални приноси уз минималну потрошњу воде.




Сафет Веснић дипл.инг. сточарства