Старинске (старе, наслеђене) сорте поврћа (енг. heirloom varieties, heritage varieties) својим укусом, понекад и бојом или изгледом никога не могу оставити равнодушним. Колико сте се пута, након што се купили поврће или воће у неком трговачком ланцу запитали: Где је нестао онај укус из бакиног врта? Основне одреднице данашњег масовног узгоја су велик принос, уједначеност величине и изгледа и дуга одрживост на полицама великих трговачких ланаца. Али ни сви људи нису једнаки, зашто би онда све шаргарепе морале бити једнаке? У ери масовне ГМО манипулације и неукусних хибрида порасла је свест о вредности старинских сорти и све чешће се при избору сорте за свој врт одлучујемо баш за старе наслеђене сорте.

Разноликост у понуди требала би бити основна смерница узгоја поврћа. Нажалост није тако, хиљаде старинских сорти потпуно су нестале у последњих стотину година, а онима молобројнима које још нису изманипулисале или присвојиле велике међународне корпорације за узгој семена прети изумирање. У локалним узгојима још увек постоји одређен број старих сорти, али често је врло тешко доћи до информација о њима, а семе и садни материјал веома се тешко набављају.



Шта су то старинске сорте?

Постоје различита тумачења и мерила за одређивање сорте као "старинске сорте", "старе сорте" или "наслеђене сорте". Још увек се живо расправља о критеријумима, али најприхваћеније је мишљење да је под тим термином подразумевамо култиваре који су у непромењеном облику узгајани кроз дужи период времена и преносили се с колена на колено унутар породице или уже групе људи, најчешће и на уже ограниченом географском подручју .
Неки сматрају да овакви култивари морају бити старији од 100 година, али већином превладава мишљење да су у постојаном облику морали бити узгајани пре 1951. године, године када је започело масовније увођење хибрида у комерцијални узгој.



Где су нестале старинске наслеђене сорте?

У Европи је од 1970. нестало више од 2.000 таквих сорти због нерационалне (а слободно можемо рећи и екоцидне) законске регулативе која је одредила да је забрањено продавати поврће које се не налази на "националној листи" признатих сорти, а високим таксама регистрације онемогућено је малим произвођачима да региструју своје сорте. Данас је потпуно јасно да су иза ове одлуке лобирањима стајале велике компаније како би уништиле конкуренцију и пласирале своје хибриде. Упркос све гласнијим притиску јавности овај принцип примењује се и даље.

Старинским се сортама и даље навелико тргује, углавном у некој "сивој зони", на граници илегале, путем интернет огласа и од руке до руке. Погрешан однос струке и законодоваца према старинским сортама околини је отварио врата неконтролисаним укрштањима, преварама, губитку изворних особина сорте ... И кад се одлучите за узгој неког старог култивара никад не можете бити сигурни да сте купили семе баш оног варијетета који је описан у некој старој књизи, у већини случајева купујете "мачку у џаку".



Јесу ли старинске сорте прецењене?

Велики сам љубитељ и поборник узгоја старинских сорти, и поврћа и воћа, и сигурно је да треба учинити све да се очувају као вредан извор полазне разноликости. Али као што ниједна искључивост није добра, често се прецијењује корист од искључивог узгоја таквих сорти, или се барем потцењује вредност неких новијих сорти. Није објективно тврдити да су баш све сорте које су развијене након 1951. године лоше и штетне по наше здравље. Шта је са онима које су развијене 1952. или 1953. Наравно при томе мислим на оне сорте које су развијене селекцијским радом и укрштањем појединих већ постојећих сорти како би се истакао неки од њихових квалитета. И наравно при томе никако не мислим на генетски модификоване организме и суперотпорне хибриде од којих треба бежати "као ђаво од тамјана".

Нису сви научници и пољопривредни стручњаци покварењаци који нам покушавају подвалити нешто што није добро за нас. Многи од њих вредно раде на селекцији и развоју сората прилагођеним одређеним климата, врстама тла, наменама ... Није ретко да се нека новија сорта која је развијена селекционим радом за одређене узгојне услове покаже бољом и поузданијом од старинске. Стога не треба потпуно некритички одбацити и узгој новијих сорти које долазе из поузданих селекцијских центара у којима се оне развијају опонашањем природе без генетских и иних манипулација. Често се мудријом покаже одлука да се при избору сорте определи за неку новију прилагођену нашем поднебљу него неку познату старинску увозну сорту која у нашим условима неће дати задовољавајући род или квалитет.

Нажалост, такве селекцијске сорте најчешће доживе судбину старинских: чим на тржишту почну узимати део колача великим корпорацијама, корпорацијски их лобији веома брзо униште. Бројни су примери нестанка малих "семенара" и њихових сорти у блиској нам прошлости.



Како онда изабрати?

Водите се срцем, али не занемарите ни разум. Када год можете изаберите стару сорту. Дајте јој прилику чак и када је по карактеристикама и нешто слабија од новијих. Нека то буде ваш допринос очувању биодиверзитета и залог будућности наших наследника. Али немојте се слепо држати тог принципа и онда кад то иде на вашу штету, и тврдоглаво узгајати сорту која није прилагођена вашем врту, тлу, клими ... Рад у башти је напоран, захтева пуно труда и времена и треба вам вратити задовољством кад видите обиље које вам природа враћа. И понеки новији култивар, роднији или отпорнији, посађен у врту међу вашим старинским сортама, оправдаће своју сврху.




Текст преузет са https://www.prirodna-hrana.info/