Пажљиво прошетајте пољима. Мољци и вилини коњици узнемирено узлећу. Пчеле зује с цвета на цвет. Размакните листове и видећете инсекте, паукове, жабе, гуштере и многе друге ситне животиње како врве у сеновитом хладу. Кртице и глисте рију испод површине. То је уравнотежени екосистем поља.


Инсекти и биљне заједнице одржавају овде стабилан однос. Није неуобичајено да од биљне болести која нападне ово подручје моја поља не претрпе никакву штету. А погледајте на тренутак комшијино поље. Сав је коров одстрањен хербицидима и култивацијом. Земне животиње и инсекти истребљени су отровима. Микроорганизми и органске материје спржени су хемијским ђубривима. Лети можете видети фармере како раде у пољу под маскама и са гуменим рукавицама. Та поља, која су била континуирано узгајана преко 1.500 година, исцрпљена су експлоататорском праксом унутар једне генерације.




Четири начела разумне земљорадње


Прво је начело НЕ КУЛТИВИСАТИ, то јест нема орања ни прекопавања тла. Вековима су пољопривредници претпостављали да је плуг битан за узгајање биља. Но, некултивисање је темељ природне земљорадње. Земља сама себе култивише природним средствима - пенетрацијом корења биљака и активношћу микроорганизама, ситних животиња и глиста.



Друго је начело НЕМА ХЕМИЈСКИХ ЂУБРИВА ИЛИ ПРИПРЕМЉЕНОГ КОМПОСТА.


Људи се уплићу у природу и ма колико покушавали, не могу залечити ране које јој задају. Њихова немарна пољопривредна пракса лишава тло битних храњивих материја и резултат је из године у годину све већа јаловост земље. Препуштена сама себи, земља природно одржава своју плодност, у складу с уредним биљним и животињским циклусом живота.



Треће је начело НЕ УНИШТАВАТИ КОРОВ ОРАЊЕМ И ХЕРБИЦИДИМА.


Коров има своју улогу у стварању плодног тла. Он успоставља равнотежу у биолошкој заједници. Темељно је начело да коров треба контролисати, а не елиминисати. Покров од сламе и покров од беле детелине, помешан са сетвом, и повремено натапање осигуравају успешну контролу корова на мојим пољима.



Четврто је начело НЕ ЗАВИСИТИ ОД ХЕМИКАЛИЈА.


Откако су се слабе биљке развиле као резултат неприродне праксе као што је орање и употреба ђубрива, болести и неравнотежа инсеката постали су велик проблем агрикултуре. Природа остављена на миру у савршеној је равнотежи. Штетни инсекти и болести биља увек су присутни, али се у природи не појављују у мери која би захтевала употребу отровних хемикалија. Разумним начином контролисања болести и инсеката узгајамо снажно биље у здравој околини.




Култивација


Кад се тло култивира, природна се околина мења у непрепознатљивој мери. Последице таквог деловања узрок су ноћних мора безбројних генерација пољопривредника. Ако се, на пример, природно подручје почне орати, зна се догодити да врло снажан коров, попут крвасте сврачице и штавеља, надвлада сву осталу вегетацију. Кад се тај коров устали пољопривредници су сваке године суочени с готово немогућим задатком плевљења. Врло често земља се напушта. Кад се сукобимо с таквим проблемима, једини је разуман излаз да се прекине неприродна пракса која их је створила. Пољопривредник сноси одговорност за поправак штете коју је проузроковао. Са култивацијом би се морало престати. Ако би се користила блага средства, попут разастирања сламе и сејања детелине, уместо да се води уништавајући рат помоћу хемије и машина, околина би се вратила својој природној равнотежи, па би се чак и проблематичан коров могао контролисали.



Ђубриво


Познат сам по томе што, када разговарам са стручњацима за плодност тла, обично питам: "Ако се поље пусти на миру, хоће ли плодност тла порасти или ће оно постати јалово?" Они обично застану, па онда одговоре нешто попут: "Па, да видимо...постат ће јалово. Не, жетва се устали по јутру ако се дуго узгаја на истом пољу без ђубрива. Земља се не би ни побољшала ни ојаловила."


Ти специјалисти говоре о култивисаном пољу. Ако природу препустимо самој себи, плодност расте. Органски остаци биљака и животиња накупљају се на површини и растварају деловањем бактерија и гљивица. Са кретањем кишнице материје улазе дубоко у тло, где постају храна за микроорганизме, глисте и друге ситне животиње. Корење биља досеже до дубљих слојева тла и враћа храњиве материје на површину. Ако желите спознати природну плодност земље, прошетајте каткад по дивљој планини и погледајте дивовско дрвеће како расте без ђубрења и без култивације. Плодност природе, таква каква јесте, надилази машту.


Посеците природни шумски покривач, посадите неколико генерација за редом јапански црвени бор или чедар, па ће те видети како ће тло постати јалово и подложно ерозији. Затим на голој планини са сиромашним тлом од црвене глине посадите бор или чедар с покривачем од детелине и алфалфе. Како зелено ђубриво обогаћује и омекшава тло, коров и грмље ничу између дрвећа и богати циклус регенерације почиње. Постоје места на којима је горњих десет центиметара тла постало обогаћено за мање од десет година.


Једнако би се тако могло и у узгоју агрикултурних усева престати употребљавати поспешивачи плодности. За већи би део био довољан перманентни покров од зеленог ђубрива, уз враћање све сламе и плеве у земљу. Да бих осигурао животињско ђубриво које помаже разградњу сламе, обичавао сам пуштати патке да слободно шетају по пољима. Десет патака снабдеће јутро земљишта свим потребним ђубривом и усто ће припомоћи у контроли корова. Тако сам радио много година, све док изградња националног аутопута није онемогућила паткама да пређу пут и врате се у своје станиште. Сада за разградњу сламе користим мале количине кокошјег ђубрива. У осталим подручјима патке и други ситни биљоједи још су увек практична могућност.



Превелика количина ђубрива може створити проблеме. Једном сам, непосредно након пресађивања, унајмио на једну годину око 5000 m2 свјеже засађених пиринчаних поља. Испразнио сам сву воду из поља и наставио без хемијских фертилизатора, стављајући само мало кокошјег ђубрива. Четири поља развијала су се нормално. Али на петом, шта год да сам чинио, класови пиринча ницали су прегусто и напала их је болест распрскавања. Кад сам питао власника о чему се ради, рекао је да је то поље преко зиме користио као јаму за кокошје гнојиво.


Употребом сламе, зеленишног ђубрива и мало ђубрива од живине могу се добити високи приноси без кориштења компоста или куповнога ђубрива. Неколико десетина година провео сам проучавајући култивацију и фертилизацију на начин природе. И док сам посматрао, добијао сам гомиле поврћа, цитруса, пиринча и озимог жита на дар, такорећи од природне плодности земље.



Битка с коровима


Ово су неке кључне точке које треба запамтили у вези с коровима. Чим се прекине култивисање, количина корова нагло се смањује. И врсте корова на том ће се пољу променити. Ако је семе посејано док претходни усев још дозрева, никнуће пре корова. Зимски коров ниче пошто је пиринач већ пожњевена, али до тада је озимо жито већ узнапредовало. Летњи коров ниче одмах након жетве јечма и ражи, али пиринач је већ израстао и ојачао. Ако време сејања ускладимо тако да нема интервала у следу усева, житу ћемо дати велику предност пред коровима. Ако се непосредно након жетве цело поље прекрије сламом, ницање корова накратко се зауставља. Сејање беле детелине заједно са житом такође помаже да се коров држи под контролом.


Уобичајени начин да се реши проблем корова јесте култивисање земље. Али када култивишете, семе које лежи дубоко у тлу и које иначе никад не би никнуло, избацује се на површину и даје му се прилика да се развије. Уз то, врстама које брзо ничу и расту, такви услови дају велику предност, па би се могло рећи да пољопривредник који покушава контролисати коров култивирањем тла дословце сеје семе властите несреће.



Контрола "напасника"


Рецимо да још увек има људи који мисле како ће им воћњаци и поља на очиглед угинути ако не користе хемикалије. Чињеница је да управо кориштењем тих хемикалија неразумно стварамо услове у којима би се тај безразложни страх могао остварити.


Недавно су јапански црвени борови претрпели озбиљна оштећења од навале жижака који нападају кору дрвећа. Шумари сада запрашивањем из хеликоптера покушавају зауставити штету. Не поричем да то даје краткорочни учинак, али знам да мора постојати и други начин. Свет жижака, према последњим истраживањима, не напада директно, него томе претходи деловање посредничких нематода. Нематоде се развијају у деблу, блокирају транспор тводе и храњивих материја и напослетку узрокују увенуће и смрт бора.


Крајњи узрок, наравно, још није јасно схваћен. Нематоде се хране гљивицама у деблу. Како су се те гљивице настаниле у дрвету? Јесу ли се почеле множити пошто су се нематоде већ појавиле? Или су се нематоде појавиле јер су гљивице већ биле присутне? Све се своди на питање шта је било пре: гљивице или нематоде.


Надаље, ту је још једна врста микроба, о којој се врло мало зна, а која се увек појављује уз гљивице, као и вирус који је за гљивице токсичан. Једино што се може са сигурношћу рећи јесте да борови вену у неограничену броју. Људи не могу знати истински узрок одумираwа борова, нити могу знати крајње последице њиховог "лечења". Ако се у ситуацију унесе збрка додатних непознатих, то само може бити сејање семена нових великих катастрофа. Не, ја се не могу радовати знајући да је тренутна штета од жижака смањена хемијским запрашивањем. Употреба пољопривредних хемикалија крајње је неприкладан начин решавања таквих проблема, који ће у будућности створити још веће проблеме.


Ова четири начина природне земљорадње (не култивисати, не употребљавати хемијске фертилизаторе или приправљени компост,не уништавати корове орањем или хербицидима и не зависити од хемикалија) у складу су с природним редом и воде до обнављања природног богатства. Сва моја шепртљања следила су тај ток мисли. То је само срце моје методе узгајања поврћа, жита и цитруса.




Масанобу Фукуока "Револуција једне сламке"