Знамо да ни једно ни друго није добро за децу. Но, чини ми се да биљке често мало превише "мазимо": узгој под покровом, ђубрење, плевљење, заливање, можда и прскање... на тај начин биљке немају потребе развити отпорност, а понекад изостаје и стварање неких одбрамбених спојева који су и човеку корисни.



Експериментисали смо с дозвољавањем неком поврћу да се размножи само уместо да се превише петљамо око њега. Идеја је била да ће такве биљке бити отпорније, боље прилагођене на услове у врту, те ће њихова измешаност допринети заштити од штеточина. То је имало донекле резултата с блитвом, салатом, руколом, лиснатим першуном и слично. Ипак, треба навести и недостатке:


- ако не знате где очекивати младе биљчице, лако их може загушити коров

- због измешаности, не можете лако окопавати биљке, него морате све ручно плевити, што значи пуно више посла

- исто тако, биљке које насумице израсту теже је малчирати него оне које расту у редовима

- биљке које се морају превише надметати с коровима, постају жилавије и мање сочне, што ће се пренети и на њихово потомство.




Са друге стране, подношљива доза изазова који не угрожавају превише развој биљке, може бити корисна на више начина. Биљке изложене сушним периодима развијају пуно дубљи корен, те су тако боље заштићене. Контролисана количина неинвазивних корова може стимулисати ваше поврће и цвеће и штитити га од исушивања земље и од неких штеточина (па и од неких горих корова), те допринети храњивости тла. Оно што људи обично зову "зараслим", је дозвољавање одређеном биљу плитког корена да контролисано покрије тло.


Дакле, као и иначе, одговор је у равнотежи.