Данас постоје различити методи компостирања, од једноставних пасивних компостних гомила па све до савремених затворених система за компостирање. Сви ови системи имају заједнички основни принцип - микробиолошку разградњу почетног материјала, као што су лишће, папир, остаци хране и друге отпадне материје органског порекла, у аеробним условима.


Пасивна гомила - најједноставнији метод компостирања. Материјал у гомили се ретко меша и сам процес компостирања траје дуго, до годину дана.


Компостирање у врсти - најчешћи је метод компостирања на фармама. Гомиле у врсте су обично широке 2 - 4m и високе 2 - 3m. Величина зависи од расположиве механизације. Што је гомила већа, већи су проблеми у вези са кретањем ваздуха кроз њу.






У зависности од начина проветравања гомиле у врсти могу бити:

а) са превртањем - овај метод има неколико предности. Једна од њих је свакако равномерно мешање сировина у компостној гомили. На тај начин елиминише се могућност формирања "врућих места", делова гомиле где долази до прегрејавања или накупљања влаге, што доводи до редукције рада микроорганизама. Учесталост окретања зависи од температуре и садржаја влаге у компостној гомили. Обично се у прве две до три недеље компост преврће у редовним интервалима, како би се температура одржала изнад 55°С. Овако висока температура убија већину патогена и семе корова.


б) са пасивном аерацијом - овај систем укључује постављање вентилационих цеви испод компостне гомиле, кроз које се ваздух слободно креће. На тај начин остварује се боље проветравање него приликом превртања гомиле, али се исто тако могу јавити и бројни проблеми, посебно уколико сирови материјал није равномерно измешан и C/N однос није оптималан. Присуство вентилационих цеви отежава окретање компостне гомиле, уколико дође до ових проблема.


ц) са активном аерацијом - овај метод је обично скуп и захтева пажљиво планирање. Цеви за проветравање се постављају дуж бочне стране компостне гомиле. Вентилатори се налазе на крају вентилационих цеви и ваздух се или удувава у гомилу (позитиван притисак) или се негативним притиском извлачи из гомиле.



Затворени системи - затворени систем чини група метода од бетонских тунела за компостирање до ротирајућих челичних бубњева. Недостатак ових система су високи почетни трошкови и одржавање.



Комостирање помоћу глиста (Vermicomposting )- калифорнијске глисте ( Eisenia foetida и Lumbricus rubellus) додају се материјалу који се компостира. Овим методом не постижу се високе температуре у компостној гомили. Због тога посебна пажња мора да се посвети контроли здравственог стања готовог компоста (патогени организми, семе корова и сл.)




Славица Коџопељић дипл.инг ратарства