Економија максималног приноса је и економија спаљене земље


Од самог почетка бављења пермакултуром и баштованством догађале су се у нама многе промене. Већину смо покренули сами, а неке од њих саветовала нам је Природа (често на врло "непријатан" начин). Поглед на свет је претрпео највише промена, а једна од њих је и разумевање оптимума и максимума у хортикултури и пољопривреди. Укорењено је у свима нама, мање више, да желимо највећи клип кукуруза или најлепши парадајз, да род буде највећи могући, какав смо замислили, или какав диктира род суседа или статистичке табеле приноса по квадратном метру или хектару.


Од тога се тешко одвикнути, а незадовољство је стандардна емоција кад је род мањи од очекиваног. Друге стандардне реакције су тражење кривца у спољним факторима, па то може бити лоша или неповољна сезона, сиромашна земља, лоше семе, глобално загревање и сл. Трећа и најгора реакција је кад се човек пита "где сам погрешио, што сам лоше учинио?". Наравно, говорим о природном, органском и пермакултурном узгоју на отвореном, премда и контролисани пластеничко/стакленички узгој може "налетети" на штеточине или болести које одгајивач није уврстио у план и програм.


Максималан и континуирано максималан принос је један од важних разлога због којих је развијена наука агрономија, а слично се људска врста понаша и у другим делатностима које је сама развила (спорт, економија). Важно је постићи максималну количину максимално квалитетног производа, при чему је квалитет схваћен на релативно чудан начин, а сви неурачунљиви трошкови који нам се не свиђају или умањују профит не улазе у економске рачунице. Они остају "уписани" у тлу, па ће их једном неко платити. Повећање приноса у пољопривреди и баштованству постиже се, међу осталим, ГМО сортама, континуираним или појачаним ђубрењем и наводњавањем, смањеном компетицијом биљних врста и максималну обрадом тла сваке године, те применом хемијских (неорганских) пестицида, хербицида, фунгицида и сл.



С тим поступцима неко време добија се максималан принос, али земља постаје исцрпљена и неплодна . Наравно, тек након отприлике 10-30 година, но људи живе брзо и све брже и ко ће се још замарати нечиме што ће се догодити за 30 година. И то ако се уопште догоди ... што упућује на начин размишљања појединаца који не производе своју храну, већ је купују, и нису у константном контакту са природом, већ је користе за релаксацију и пуњење батерија. Уосталом, историја учи да су људи и раније спаљивали шуме и дефорестирали, како би осигурали нова плодна поља. А њих је на Планети у ограниченим количинама.


Економија максималног приноса је и економија "спржене земље" , јер она дословце остаје таква после вишегодишње примене модерних агро-техно-генетских мера. Термин "спржена земља" вероватно потпада под тему војних наука, па може упутити у размишљање да се последњих деценија, заправо, води некакав рат, но то је посебна и велика тема која нас одводи од ове о оптималној производњи хране коју од нас Природа захтева! И то беспоговорно!


Природа је веома "рационална", у њој нема отпада и смећа. Оптимум у себи крије баланс, или највише што се може дати (и не зарезати грану на којој се седи) да би се добило колико је довољно (и да је та грана идуће године дебља и "сигурнија за седење"). Оптимална производња значи умерен или мањи принос у плодовима (од оног на који смо навикли), такође значи становиту количину нерепрезентативних плодова, мањих, неугледних или на који други начин непривлачних.


Значи и то да су друге живе форме (које из навике зовемо штеточинама) узеле свој део колача, па су нешто касније и саме постале колач неким другим живим формама (предатори). Осим тога, значи и обиље различитих плодова који се често не могу брати (пожњети) машинама, у опреци спрам менталне слике силоса пуног пшенице. Даље она значи и узгој тзв. сезонске хране, јер се та највише ослања на енергију природе , па су потребна минимална улагања, а биљке се не терају у неприродне активности. Такви плодови су и најквалитетнији могући! Они не садрже највише C-витамина, у њима нема највише антиоксиданса, Омега-III масти, баш ничега од оног што заступа модерни нутриционизам. У таквим плодовима има највише - баланса, природне равнотеже јер су се у њој заметнули, нарасли и дозрели. Пољопривреда и баштованство који се воде жељом за оптималним приносом не отимају од земље, па је тло у довољно добром стању за идућу сезону (чак и без ђубрења или орања). Жеља за оптималним приносом обогаћује земљу, води рачуна о смањењу или уклањању ерозије тла из било ког извора (од технологије, количина падавина, ветра или сунца), одржава стабилним ниво подземних вода, подржава и обогаћује биоразноликост биљног и животињског света, води рачуна о природним циклусима кружења основних елемената, гасова, минерала и осталог ... и још о многим другим стварима и елементима који нам можда никад нису ни пали на памет, а важни су.


Кад би агрономија и остале структуре управљања преузеле приступ оптималне производње хране, то би значило да су свесно умањили властите приходе, БДП-е и остале економске показатеље. На основу досадашњег искуства, то се не може очекивати. Остаје само један начин како је то оствариво. Вама је важна здрава храна и здравље које из ње излази. Врт растерећује вашу приватну економију и ствара многе позитивне и конструктивне последице и за вас и за животну средину. Једино ви то можете. Знајте да то нико неће учинити за вас.



Кармела и Мирослав Киш
www.permacooltura.net/



Текст преузет са https://www.naturala.hr/