На лошу земљу сви се жале, од појединих повртара-баштована, до научника-агронома, министара и народних посланика. А како не јадиковати, ако од елитних семена, која гарантују, на пример, по 10 kg поврћа од кућице, а добијете мање од килограма. А због чега треба да добијете 10 kg, ако је у земљи хранљивих материја за килограм приноса? Јер, од ничега не можеш нешто направити. Чуда се не догађају.


Али, постоје чудаци. Пошто немају великих површина земље, као на пример у Србији, ови чудаци су отимали делове мора насипима, избацивали воду, посипали отету површину песком... А затим се овај беживотни песак претварао у високоприносна поља Холандије, Велике Британије, Шведске и других држава. Код земљорадника ових земаља настала је пословица, као показатељ општег односа према земљи: „Лоша земља не постоји. Постоје само лоши домаћини“. Истине ради треба истаћи да су и „добри домаћини“ још увек далеко од максимално могућих приноса. Па хајде да расправимо то. Али прво, дајте да сазнамо шта је то „добра“ земља.


Питање је за нас важно, због тога што, ако не постоје идеали, немогуће је постићи циљ. Предлажем да као основу узмемо тезу, да је добра земља она, која омогућава максималан принос сејaних култура, уз минималне трошкове. Израз „минимални трошкови“ је битан, због тога што је могуће добијати велике приносе, не рачунајући трошкове. Али, треба ли?


Максимално могући принос је у зависности од шест фактора:

- Мора бити сама земља као средина раста биљака и средина живљења пратећих животиња,

- Ова земља мора имати у себи храну за животиње и биљке,

- Да има у себи или да се редовно допуњује водом, јер храњење биљака и животиња тече на рачун апсорбовања водених раствора,

- Да буде пропустљива за ваздух, да корење и животиње могу да дишу,

- Да буде довољно топла, јер при смањеној температури, као и код повишене, раст биљака и живот животиња престаје,

- Биљке морају добијати довољно сунчеве светлости.



ПРВИ ФАКТОР


За остварење максимално могућег приноса мора бити сама земља погодна за раст биљака и живот пратећих животиња. У овом фактору је највaжнија средина заједничког раста биљака и боравка животиња.

Нажалост, уз деловање савременог образовања, код већине људи укорењено је мишљење о земљи као својеврсном резервату свемогућих минерала, неопходних за гајење засејаних култура. Због тога они до изнемоглости прекопавају земљу, трудећи се да то буде што дубље, како би ископали „природни дар“ плодности. Са тим циљем копају сваки грумен, како би биљке што лакше могле у њему да се снађу. Због тога ваде из земље сваки коренчић, који нема ама баш никакве везе са гајеном културом: коров! Ван са њим са парцеле!


А земљиште је само средина раста биљака и живљења животиња, коју они, заједничким снагама, мада и не свесно, чине за себе удобнијом, а за нас – роднијом. То је њихов космос, где у сваком педљу земље постоје за њих „реке и језера“, са многобројним облицима воденог света; џунгле плесни и шикара печурки, где пасу мирна стада бактерија и лутају звери; тамо постоје пећине и рудокопи, где други становници добијају фосфор, калијум, свемогуће метале, соли и све остало, што је потребно за живот тог непресушног космоса и даље недостижног свемира: лејице, баште, вртови, њиве...


Ако је све ово исина, т.ј., предложени облик одговара одговарајућој појави, онда по овом фактору сам собом се појашњава начин претварања лоше земље у добру. Пре свега треба се побринути о размножавању у земљи невидљивог живља. Да то брзо урадите помаже вам Природа. Она је створила бактерије у виду ћелија, које живе просечно 20-30 минута, али за то време успевају да оставе потомство. У идеалним условима, када бактерије имају све што им је неопходно за живот, из једне ћелије може за дан да се образује биомаса од око 100 тона. У стварности – ово се не догађа, али тенденција постоји, тако се треба овим користити. И онда – што је више у земљи бактерија, више је хране за биљке, већи су приноси.



ДРУГИ ФАКТОР

Земља у себи мора да садржи храну за биљке и животиње.

Ако се замислимо над овим фактором, испадне неспоразум. Причали су ми сарадници:
- Каква је то исхрана, ако земљишне биљке и животиње хране једне друге? Па сам све време понављаш: живот је створен у два облика, животиње ждеру биљке, а биљке животиње...

Све је тачно, тако пишем и говорим. Али са додатком за оне који разумеју. Ствар је у томе што и биљке и бактерије не једу као ми – гризући, жваћући и варећи. Оне усисавају водене растворе хранљивих материја, које се стварају у земљишту после разлагања органике и воденим спирањем минералних соли.


Као што видите, дошли смо до раствора минералних соли, т.ј., до хемије.
- То значи да без нас не можете, славе имагинарни опоненти.
- Без хемије се не може, а без ваших некорисних услуга, за сада – можемо. Како је могла природа милиарде година.


Вратимо се Сумерима. Не чудите се оваквој ауторовој упорности према тој архаичној цивилизацији. У сваком послу потребна је тачка одбројавања, а Сумери нису лошија. Они су имали највише приносе, који су писмено потврђени. А, што је најважније, нису знали за хемију, њихова пракса је једноставна, јасна и доступна свакоме да је понови.


Проблем другог фактора стари земљорадници су једноставно решавали. После жетве они су на њиви остављали сву биљну масу и нису је спаљивали, како се то код нас ради, већ је делимично укопавали у земљу, обезбеђујући на тај начин бактеријама изобиље хране и њихово убрзано размножавање. А ова растућа бактеријска маса, са своје стране, после њеног разлагања, постајала је храна биљака. При том, храна и за биљке и за бактерије мора бити... разложена у воденим растворима због узимања. Када се органика разлаже, у њој има цео арсенал минерала и микроелемената, који је био потребан прошлогодишњим (или претходним) биљкама, т.ј., ту је све избалансирано. Узмите бактерије и не плашите се тровања вишком „хемије“. Али и када биљке усисавају продукте распада беланчевина или живљења бактерија, и овде је све избалансирано њиховим формирањем. Погледајте како је све једноставно и мудро!


Али, догађа се да у неким земљиштима понешто недостаје. За пример – нема селена. Микроелемента који је потребан у хиљадитим деловима грама на хектар. По закону минимума, недостатак овог елемента обавезно се одрази на висину приноса. Људи да се убију, а раст приноса не добијају.

А како се убијају? Довозе тоне фосфора, калијума, азота... и све без користи. Азот се спира, фосфор прелази у неусвојиве облике, кладишти се у земљишту. Њега је код нас и пре тога било хиљаде година, а у годинама хемизације накркали су њиме земљу још за следећих триста година. А решење је једноставно. Не треба „хемију“ довлачити на њиве, већ органику (хумус). Где је ама баш све избалансирано.


Колико да донесемо? Да би добили одговор на ово питање, отворите страницу, где сте уписали жељени принос. Пошто ја не знам ваше записе, помоћи ће нам пракса Сумера. Претпостављам да су они желели приносе не мање од 250 центнера зрна са хектара. Онда, коју засићеност храном је морала да има њихова земља?

Размислимо заједно. Жањући, Сумери су одрезали срповима класје, слажући га у корпе и односили са њиве, у количини 250 центнера са хектара.

- Са овијцима (остаци после вејања жита) и мекињама има више. Узмимо за обрачун 300 центнера по хектару. После жетве остану стабљике и корење. Њихова количина је приближно 70% од укупне масе, а затим узмимо количину од 700 центнера. И онда добијамо да су Сумери на сваком хектару своје земље добијали 1000 центнера биљне масе. Од тога 300 центнера зрна и мекиња су односили са њиве, а 700 центнера су остављали за исхрану својих хранитеља – бактерија и глисти, за обнављање плодности.


Међутим, овим се ствар није завршавала. После плитког заоравања стабљика, поља су заливана мутном водом Тигра и Еуфрата. А јужне реке садрже у себи хранљиви муљ, алге, свемогуће водене микроорганизме. И све је то такође постајало храна биљака. Као резултат испадало је, да ништа не знајући о бактеријама земљишта, о нитрофикацији и о Закону минимума, наши далеки преци су радили све научно. Са једино том разликом, што су они добијали приносе по 250 центнера по хектару, а ми се задовољавамо каткад и по неколико пута мањим. Због чега?


Због тога што су Сумери били у оквирима високих приноса – 250 центнера са хектара. И не мање. Немајући научнике-агрономе и науку, први земљорадници су пажљиво посматрали Природу.Не знајући ништа о исцрпљењу земљишта, уз такву интензивну експлоатацију, све недостатке микроелемената исхране, они су правовремено прекривали њиховим отпацима. Вероватно по принципу боље више – него мање! И испадало је да су били у праву, због тога што усађени у нама режим економије не повећава приносе, већ губитке. Није додата копејка, изгуби се због лоше продукције хиљаде рубаља. Погоршан квалитет, значи – и пласман продукције, ниси нахранио некога или си утицао на његово здравље... И тако се наставља ланац губитака - невидљивих, али реалних.


Да, добра земља треба да садржи у себи храну за биљке. Али тај „садржај“ мора да обезбеди земљорадник... полазећи од планираних приноса. Због тога, да би их добио у повећаном обиму, потребно је изаћи из зачараног круга малих приноса и формирати нови круг – повећаних, које сте записали на претходној страни. Ово урадити је могуће само начином, који нам је одредила Природа – размножавањем у земљишту бактерија. Чиме да нахранимо бактерије – не преставља проблем. Оне су сваштоједи. Колико хране давати? Сетите се, за прехрањивање животиња иде одређена количина јединица хране. За бактерије такве прорачуне још нико није правио. Морамо поћи од принципа: што више – то боље! Сачувати циклус повећаних приноса и регулисати га са стране повећања или смањења, полазећи од конкретних услова и текућих задатака.



ТРЕЋИ ФАКТОР

Добро земљиште мора садржати у себи воду (или се редовно допуњавати водом), јер се исхрана биљака и животиња врши преко водених раствора. Овде, рекло би се, нема се шта додати. Одавно је свима познато да без воде нема живота, чак и песма каже „Без воде ни тамо ни овде“. Али овакво поједностављење одвлачи људе од проблема, које морамо добро разумети. А, пре свега, да запамтимо константе, т.ј., непроменљиве, сталне појаве и факторе.


Прва и најглавнија: сва жива бића на земљи 95% се састоје од угљеника, кисеоника, водоника и азота. Једињење воде се састоји од водоника и кисеоника (H2О). Одатле и – нема воде - нема живота!


Друга. Биљке се хране само неорганским материјама, које добијају после потпуног распада остатака животиња, т.ј., свемогућим растворима соли и нових једињења: киселина, фермената, ензима, витамина и т. д. Али све то мора бити растворено у води у оптималним концетрацијама за биљке. Простије да кажемо – потребно је много воде. И за растворе соли и за хлађење код врућина и за најједноставније испарење, да би се извршила потпуна исхрана од корена до лишћа.


Трећа. Главна храна биљака – угљеник и вода. Из једињења угљеника са водом у лишћу биљака се образује шећер, који се претвара у скроб. А када се вода у лишћу сједини са азотом, настају беланчевине. Сва ова једињења биљке могу створити само када има довољно воде. При томе у свом телу биљке задржавају само 0,9% „попијене“ воде. Остала вода испари преко лишћа.


Полазећи од ове три константе, другим речима престаје потреба за фактором, када се каже да „добра земља мора да има у себи или да се редовно допуњује водом“. Поставља се питање, а како то да „чувамо“ воду у земљи? У којој земљи? Песковитој? Па у песак колико год да сипате, све оде. Ни глина неће много сачувати. Да, она апсорбује воду. А када добије превише, онда је више не пропушта; а када се осуши, глинено земљиште се претвара у камен.


А ево шта пишу моји кореспонденти о црници (плодна црна земља):

„Земља је код нас, у Краснодарском крају густа, тешка. Када је влажна онда је лепљива, као пластелин. А када се осуши испуца и стврдне се као саман“ (саман - глина са сламом, грађевински материјал). Није ништа боље ни у Ростовској области:

„...Последњих година земља је постала тешка. После заливања или кише образује се кора. У земљи се образују велике пукотине, а приноси су сваке године све нижи. Како се изборити против појаве коре и за веће приносе?“


Обратите пажњу, човек поставља питање, а у глави већ има одговор: „борити се“ против коре. И вући ће по њивама култиваторе и дрљаче, неби ли се ослободио „те проклете коре, која се редовно појављује на његовим њивама после сваког заливања или кише“. Ове „редовности“ нема на њивама, које нису обрађиване плугом или ашовом. Тајна чувања воде је у растреситости земље. Али које?


Хајде да завиримо, каква је та растреситост код Природе. Изађимо изван баште или њиве, на земљу, која није обрађивана задњих десетак година и ископајмо рупу. Одмах ћете приметити да овде није тако једноставно копати: површина је покривена чврстим ћилимом од старе и нове траве. И долазимо до првог чуда: после кише на њиви дуго стоје барице и црница „се претвара у пластелин“, а филц од траве на ледини је пропустио сву воду и може се по њему ходати, не прљајући ноге.

Друго поучно чудо је у томе да на ледини, у ископаној рупи земља се распада у ситне мрвице. Нарочито ово долази до изражаја када је земља сува. Оваква структура се оформила на рачун тога што је била испреплетена корењем биљака.


Стоп! Овде смо дошли до најважнијег питања разумне земљорадње и због тога вас молим да будете ванредно пажљиви. Сада ће нам постати јасна највећа „тајна“, која крши увредљиво схватање о раду на земљи. Реч "тајна" је стављена под наводницима не због ироничности или подсмеха. Не. О њој се пише доста често. Само увек са акцентом, које поставља НАЈГЛАВНИЈИ. Например, пише се о дужини корења које достиже код пшенице до 2 m, код цвекле до 3 m, код кромпира до 1,6 m, код памука 6 m и т.д. Овим се доказује да биљке налазе себи храну и воду врло дубоко, да омогућују пренос хранљивих материја из нижих хоризоната у горње. Али, нигде у уџбеницима агрономије, којима се ОБРАЗују наши главни командири земљорадње – научници-агрономи, на основу записа на дипломама, не пише:

- да свака биљка формира не десетине, не хиљаде, већ милионе коренских грана и влакана;

- о томе, да је дужина корења код житарица четвртог реда (најтање) више од 500 km, а њихова површина (са које биљке усисавају водене растворе) премашује 200 кв. метара!

- о томе, да на том корењу има око 15 милијарди коренских влакана, укупне дужине 10 хиљада километара и укупне површине 400 кв. метара!


Ове податке сам узео из књига, којима популизатори науке воле да задиве народ. Тамо још постоји и закључак: "Такав развој коренског система омогућује да се апсорбују огромне количине воде и минералних материја, неопходних, како корењу, тако и надземном делу биљке". И то је све! Чудите се, децо, памтите интересантне податке. А и ако не запамтите, није велика штета. Можете и нечим другим да се забавите. Например, не прекопавајте по некорисним знањима, већ се сетите само речи. И тако већ пола државе од јутра до вечери ради, малаксавају над милијардама хектара новинских укрштеница, сваке суботе милиони жудних очију буље у телевизијско „Поље чуда“, али не могу да се сете речи од пет слова, која карактерише неразумног човека, који ништа не схвата, затуцаног.


Горе наведени километри корења за вас и мене значе епохално откриће, које може, уз услов РАЗУМЕВАЊА, заувек да промени поглед на данашњи систем земљорадње. Јер, шта значи податак о више од десет милиона танких коренова четвртог реда са 15 милијарди коренских влакана? То је уникално ажурно сједињење, које се састоји од најтањих цевчица. А поред њега - друго, треће... Та мрежа испреплетеног корења и длачица (влакана) буквално исисава сваки комадић земље.


Када биљке умиру, онда сав њихов вишекилометарски систем постаје храна земљишним бактеријама. Једу га и у земљи се формирају шупље цевчице ажурног плетива. Кроз њих лако пролазе и дуго се тамо задржавају вода и ваздух, угљендиоксид, на тај начин решавајући проблем ваздушно-водене размене. Ове уређене организације користе за живот сав земљишни микросвет. Јер ова организација је трајна, пошто бактерије, које угибају остављају тамо беланчевине својих распадајућих тела. А ова маса беланчевина, не ствара само преГНОЈ, којим се хране биљке. Она полимеризује земљу, спаја у груменчиће, између којих слободно пролазе ваздух и вода.


А сада замислите, шта се догађа, када у свет ових уређених организација, препун живих створења, упадне ваш ашов или плуг?

Због тога ми, присталице природне органске земљорадње, столећима убеђујемо људе: не нарушавајте природну структуру земље, не прекопавајте је, не орите је. Јер прекопавајући земљу, претварате је у прашину и она се даље претвара у ону лепљиву масу „као пластелин“, против које морамо „да се боримо“. Размислите, какав апсурд: из године у годину кварити земљу, улажући огромне напоре, новац, време, а затим понављати исте оне губитке у добијању безначајних и ниских приноса.

Уништавање орањем или копањем природну структуру земљишта због безначајног циља – повећања растреситости – је фактор укорењеног незнања. Јер, има података. Они су разложни и доступни за разумевање. Дошло је време да се удари у звона и да се окупљеним земљорадницима објасни због чега се не сме орати и копати. Још треба испричати да на Западу већ више од двадесет година не провизводе плугове за унутрашње коришћење, и, природно, не користе их код себе. За борбу против корова, осим орања, постоје и друге методе. А орање са превртањем грумена, уосталом, не ослобађа земљу од корова, већ га штити. Ово се догађа због тога што превртањем грумена коров доспева у анаеробни положај, где опстаје без ваздуха, а следеће године, приликом редовног преоравања, поново му се пружа прилика за бујање. И понавља се овај узалудан, бесмислен, скуп посао у држави на милионима хектара сваке године. Не сматрати овакву праксу штетном у нарочито великим размерама за нас је лакомисленост.


Треба да знамо да добро пропушта ваздух и воду само земља чија је структура формирана корењем биљака. Само таква коренаста структура може добро да сачува у себи воду и омогући храњење биљака. У таквој природној структури земље вода се одмах усисава помоћу милијарди најтањих капилара (од длачица, влакана), а на истом месту, исто туда, усисава се, пролази ваздух.


У таквој земљи свака киша омогућује не само влажење, већ и вентилацију земљишта. Бактерије, које удишу ваздух, увек се налазе у горњим слојевима земље. Оне узимају ваздух и не пропуштају га у ниже „спратове“, где живе анаеробне бактерије. Ваздух овим бактеријама није потребан. Како се каже – сваком своје! Али, сејањем специјалних биљака са дубоким корењем, може се продубити аеробни слој земље, смањивши анаеробни. На тај начин ви добијате повећање плодности земље. Само уз одрицање од орања њива и прекопавања башти.



ЧЕТРВРТИ ФАКТОР

Земља мора бити пропустљива за ваздух, да би корење биљака и бактерије могле дисати. Све написано о водопропустљивости има има исти однос као и ваздухопропустљивост. Овде постоје само мале нијансе. Земљорадник не треба да зна научне теорије, већ прктичне ствари, које му омогућују висок принос уз минималне трошкове.

Без ваздуха у земљи не могу живети бактерије, које га удишу. Што значи да биљке неће добити храну, јер се основна храна „припрема“ на бази њега у горњем слоју. Земља мора бити растресита горе и да се не стврдњава. Ваздух је у земљи потребан не само бактеријама, већ и корењу биљака. оно користи кисеоник. И када га нема, например, код превелике влаге, или када се формира кора на површини, корење престаје да узима воду. А то негативно утиче на раст биљака и формирање плода. Недостатак ваздуха се одражава на формирање беланчевина код биљака. И уопште, свака неправилност у дотоку ваздуха ремети пријем азота, раст.



ПЕТИ ФАКТОР

Земља треба да буде топла колико је потребно, јер при сниженој температури, као и при повећаној, раст биљака, као и живот животиња престаје.

- Па, да ли треба онда да је подгревамо? – питали су ме једном на предавању.
- Можда и треба.
- Али како? Како?
- А како загревате земљу у пластенику?
- Али у пластенику...
- Па исто ће се догодити и на њиви, у башти. Ако у земљи има довољно хумуса (органике) и бактерија. Схватили сте. Са опаском, да температуру не можемо много повећати. Али понекад и 2-3 степена спаси приносе.

Међутим, није ствар у томе да поставимо у башти електричне грејалице. Једноставно, мора се сејати у оптималним роковима. Између осталог, потребно је да температура земље буде испод 5 степени и испод 50. Најбоља је 20-30 степени.

Приликом снижавања температуре код биљака се повећава лепљивост (вискозитет) раствора, што доводи до нарушавања размене материја, како у лишћу, тако и у корењу. Смањује се коренско абсорбовање хранљивих материја. Например, при температури 7-10 код парадајза веома се смањи коренски пријем фосфора. Тамна земљишта се дању брзо загревају. Због тога на црници поврће доспева брже него на светлим земљиштима. На северу се повећање температуре може постићи гушћим сејањем. Али, тада се поставља питање, чему дати приоритет – повећању приноса или брзини дозревања. Наравно, где је гушће, ту је топлије. Али гладније. Повећа се конкуренција и за светлост и за исхрану из земље.

Други начин да се повећа температура земље – заштити је, покрити је „ћебетом“ од сламе, сена и другог. И тада ће кромпир изванредно израсти под таквим покривачем. Једноставно га треба прострти по земљи, без додатних окопавања.

Повећана температура такође изискује од земљорадника, уосталом, као и свака крајност, разуман поступак. Ствар је у томе, што свака биљка, попут живог и мислећег организма, осећа и реагује на повећање температуре, јер је са овим повезано смањење влаге. Приликом прегревања земље коренски систем није у стању да снадбе надземни део биљке водом. И онда се поре листова затварају, температура лишћа се повећа и, за последицу, оно не може да врши фотосинтезу и да ствара беланчевине. Чак у ткивима биљака почиње распад беланчевина уз ослобађање отровног амонијака. Шта да се ради? Предвидети овај и друге факторе при стварању доброг земљишта. Да променимо климу, нисмо у стању, а прилагодити јој се можемо и морамо.



ШЕСТИ ФАКТОР

Биљке морају бити добро осветљене сунцем.

Овај фактор, од набројаних овде и других, још не наведених, је НАЈВАЖНИЈИ! Само захваљујући сунцу зелени лист производи храну како за свој раст, тако за све што постоји на земљи.

Замислите се над овим факторима:

- Све супстанце, које биљке добијају из земље, чине свега 5% од њихове тежине. А осталих 95% биљке се састоје од четири елемента: угљеника (C), кисеоника (О), водоника (H) и азота (N).

- Најважнији саставни део свих органских једињења у биљкама су УГЉЕНИ ХИДРАТИ.

- Лишће биљака користи угљеник из ваздуха. А пошто се у ваздуху угљеник налази само у угљендиоксиду (CО2), лишће биљака дели гас на угљеник и кисеоник. Овај процес се врши само при сунчевој светлости. Приликом тога, кисеоник се ослобађа и одлази у атмосферу. А угљеник остаје у лишћу, спаја се ту са другим супстанцама и служи за исхрану биљака и за формирање приноса. Што више биљке имају угљеника, већи ће бити приноси гајених култура.

- Горење, то је спајање тела са кисеоником. А сједињењем кисеоника и угљеника настаје угљендиоксид, приликом чега се ствара огромна количина топлоте. Али и супротно – разлагање угљендиоксида на угљеник и кисеоник изискује потрошњу исто толике количине топлоте. Одакле биљке да је узму? Од сунца. Само сунчев зрак поседује ту снагу, која ће раздвојити честице угљеника и кисеоника, када се у биљкама врши разлагање угљендиоксида.

- Када ми (и друге животиње) користимо као храну органске супстанце, онда се угљеник, који се налази у њима спаја са кисеоником, којег удишемо. И од тог сједињења добијамо топлоту..., коју је некада донео сунчев зрак.

- Животиње стално уништавају органске супстанце, а супротно томе, биљке их производе.

- Животиње „кваре“ ваздух, ослобађајући угљендиоксид. А биљке, насупрот, чисте ваздух, узимајући из њега угљендиоксид као храну, а ослобађају кисеоник. Захваљујући овоме у природи биљака и животиња се догађа стално кружење хранљивих материја.


А све ово је главна „тајна“ родности, којој смо се вратили са друге стране, са научне.




Jован Дробњак