Азот служи за формирање беланчевина, без њега нема угљених хидрата, т.ј. жељеног приноса житарица, поврћа и воћа. Чим су људи ово схватили, поставило се питање: где и како узети овај „беживотни“ азот, од којег зависи наш живот? Нећу се удубљивати у суштину овог проблема. Специјалисти га познају боље, а народне експериментаторе не интересује историја и теорија, већ пракса. Па, то је тако...


Потребно је знати, да су главни достављачи азота биљкама микроби. Наиме, микроорганизми узимају азот из ваздуха и органике, коју они разлажу. И то чине за годину дана, до 300 kg по хектару чистог азота N2.

Је ли то много или мало?

Израчунајмо: 300 kg : 10 000 m квадратних = 0,03 kg/по метру квадратном, или 30 грама на квадратни метар, 3 kg на ар.

А колико треба?

Према потреби. Ако се у земљу унесе доступног азота биљкама 1 kg (уз присуство других неопходних компонената), одмах се добије прираст приноса 16 kg. – што је по старим мерама пуд. Принос од 100 пуда – давнашња машта, заустављена почетком хемизације.


1985.г. држава је производила до 11 милиона тона азотних ђубрива, а на хектар оранице мали број је добио више од 30 kg. Маштало се о додатних 50 милиона тона житарица, о изобиљу. Али, чудо се није догодило... А није се догодило због тога што је недовољно имати само допунску количину азотних ђубрива. Требало је сачувати по сваком хектару оних 300 kg природног азота, који су добијале бактерије. А ово се није догодило због тога што су тоталном хемизацијом целе земље уништени сви земљишни микроорганизми. Без њих се не може добити оптимална количина приноса, који би се повећао на 16 kg житарица од сваког килограма додатог азотног ђубрива.


Тако се догодило у земљи. А шта се догађа, драги читаоче, у вашем повртњаку или башти?... Судећи по масовној куповини минералних ђубрива, не најбоље. Јер, купити по 3-5 kg азотних (и других) ђубрива по ару, за земљораднике није исплативо. Новац не жале, намамљени рекламним обећањима. Што више – то боље! Али – коме?...



Историја се понавља. Пре вас су то радили комбинати, који нису жалили ђубрива чак упркос упозорењима поштених научника: не чините штету! Вишак азота у земљи доводи до умањења шећера у кртолама, смањује приносе житарица до тог степена, да повећања продуктивности уопште нема.


Ви, земљорадници, морате да знате и да уважавате ефективност коришћења унесених у земљу ђубрива од стране биљака. Она је, нажалост, мала – мања од 50%. А то значи, да пола ђубрива, које сте купили, некако ће бити усвојено, а друга половина ће отићи на уништење земљишне флоре и фауне, што ће, на свој начин, довести до општег снижења приноса. Јер, без микроба, азот изветри или га спере вода.


Постоји још једна не мање важна чињеница. На гладним земљиштима биљке се тако прилагоде на гладан режим, да њихов коренски систем није прилагођен за побољшање минералне исхране. Такве биљке усвоје не више од 1/3 унесених ђубрива. Где ће отићи остале 2/3, већ знате.


Азот је најважније средство за убрзање раста биљака и за повећање њихових приноса. И због тога је неправилна крајност одустајање од азотних ђубрива у почетном стадијуму обнављања плодности земље. А даље...Просудите сами.


На једном хектару узоране земље (25-30 cm) у лединској, неплодној зони (т.ј., не доброј) азота има до 35 центнера (метричних центи), а у метарском слоју – 70 центнера азота. А у црноземљу одговарајућих 120 и 260 центнера по хектару. Таква засићеност омогућује земљорадницима добар старт, не само на хектарским површинама, већ и на арима. За добијање, например, 25 центнера житарица по хектару, усевима треба 100 kg азота, који ће бити издвојен из органских резерви земље. Као закључак испада да на „не најбољој земљи“ азота је довољно за 35-70 година, а на црници од 120-260 година. Испада да је непрактичније ђубрити земљу довезеним азотом, већ чувати неисцрпљен земљишни слој и користити га, редовно га допуњавајући.


Најједноставнији и свима доступан начин такве попуне земљишта азотом – то су усеви махунарки. Овај начин су користили земљорадници античке Грчке, ништа не знајући о азоту и о бактеријама. А у Европи, приликом преласка са тропољног на систем плодосмена са детелином 1840.г. приноси за 70 година су били удвостручени (нису сви одједном прешли). Али вама, народним експериментаторима, за удвостручавање приноса (ако не будете користили друге, овде изложене начине), потребно је максимум три године.


Није искључено да се неки земљорадници сукобе са парадоксалним ефектом. Посеју махунарке, скупе добар принос, а у земљи се не накупи азот. О томе сведочи и непостојање кртолица на корењу махунарки. Разлог је врло једноставан – у земљи није остало активних бактерија. Отроване су „хемијом“. У том случају треба обновити „бројно стање грла“. Могу се користити специјални препарати – Бајкал или Тамир, који садрже микробе азотофиксаторе, и третирати препаратом семе пре сејања.


Друга резерва мобилног азота је ванкоренска прихрана. Преко површине листа биљке истог тренутка после прскања усвајају се хранљиве супстанце. Приликом коренске прихране овај процес се отегне на 7-10 дана. Разлика је, истину говорећи, упечатљива и перспективна за коришћење на земљама ризичне земљорадње. Чак и у повољним зонама можемо на овај начин добити за годину по 2-3 жетве. Али, засад се овај метод користи, у дирекном смислу речи –прихрана. Читаоци часописа „Разумна земљорадња“ су се уверили да се ефикасност прихрањивања повећава, ако се врши радним раствором „Бајкал Екстрата“. Тада биљка добије, не само храну, већ и стимуланс за бржи раст, који помаже у контролисању развитка, на пример, у периоду клијања – убрзава образовање корења, формирање плода и т.д. А што се тиче коришћења азота, унесени раствор за прихрану микроба азотофиксатора омогућује, прво, брзо повећање њиховог броја на рачун „Бајкала“, друго, њихово насељавање на корење, стабло и површину лишћа биљака. Tо омогућује азотофиксаторима да „уњедре“ своју продукцију, не само на корење, већ и на зелено лишће.


У природи се ово догађа не баш много. Али, можда ће се процес убрзати, уз човекову помоћ. Тим пре, што саме бактерије врло радо ступају у узајамне повољне савезе, образујући тесну сарадњу различите врсте. Једни једу целулозу, други – масти, трећи – шећер и т.д. И при том помажу комшијама, снабдевајући их неопходним витаминима и другим једињењима.



Када се у земљи наших башти и повртњака размножавају азотофиксирајуће бактерије, онда можемо да не отежавамо себи сејањем махунарки. Процес ће се даље наставити сам од себе, попуњавајући земљу азотом, приближно 30 – 50 kg азота по хектару за годину.

Рећићете – мало? То је просечна бројка, а ви можете користити рекордере. На пример од једногодишњих махунарки лупина (вучјак, украсна биљка), који има огромну масу корења и после себе оставља у земљи до 100 kg/hа азота. А вишегодишња луцерка образује тако огромну масу корења, пуну симбиотичних азотофиксирајућих бактерија, да после ње остане у земљи 600 kg/hа азота.


После скидања летине, такву земљу, пуну азотофиксатора, можемо посипати по другим парцелама. Овај начин је врло користан за баштоване и повртаре, јер за стварање таквог матичњака бактерија, добро је имати малу лејицу луцерке. Али треба знати да ће преживљавање пресељеника зависити од тога како их дочекају у новој средини.


У земљи, у минијатурном бактеријском свету, као и код нас у великом, води се конкурентски рат. Једно окупљено друштво микроба може бити непријатељски расположено према новајлијама. Знајући ово, не треба распршавати пресељенике по целој површини, већ их оставити гушће, да би се одмах организовале у земљи њихове колоније. Јер у сваком прстовету земље садржи се од стотина хиљада до милиона и трилиона бактерија и њихових спора.


Само не мислите да азотофиксирајуће бактерије живе само на корењу махунарки. Симбиоза бактерија и виших биљака постојала је милионе година пре појаве махунарки. Азотофиксатори живе заједно са четинарима, папратима и са великим бројем другог дрвећа и трава. Азотофиксатори ( лат. Rhizobium leguminosorum, или Bacillus radicicola) живе како у аеробном, тако и у анаеробном слоју земље. И у дубини земље, без ваздуха, оне „раде“ чак ефективније. На пример, анаеробни клостридиум, уз исти губитак енергије, усваја азота 6-10 пута више него аеробни азотобактор.


Ово вам је корисно да знате, да не би без потребе орали или копали дубље од површинског аеробног слоја. Још треба да знате да уношење азотних минералних ђубрива одмах умањује образовање природне азотфиксације. А на повећање процеса азотфиксације повољно утиче велика количина светлости (не засенчујте биљке!) и уношење суперфосфата калијума; додавање у земљу микроелемената молибдена и кобалта. У лабораторијским огледима додатком ових микроелемената успело се повећати усвајање азота код јове 3,5 пута. Њено опало лишће ће повећати азот у било ком засаду, на тај начин помажући дрвећу и повртарским културама. У Европи за ово знају и широко се користе тиме. Тачно тако се користи и лишће пасјаковине .




Јован Дробњак