Разговори на ову тему су увек актуелни, нарочито тамо где недостаје вода. Активно се жале на недостатак воде, али се врло ретко чује питање о заливању.


- А шта тамо може бити „тајно“? – буди се мој критичар – Залијеш једном и за резерву. Сам знаш: „без воде ни тамо ни овамо“ (без воде се не може).

- А ако она штети?

- Како она може штетити?

- Може! У води не ниче семе и гуши се корење. Па и оно дише. А вода га покрије опном и не дозвољава му да дише. И што је најгоре, остану и без воде и без ваздуха.



За овај проблем наука зна одавно. И предлаже сигурна решења у виду мелиорације, заливања и, чак, окретања река ка сувим областима. А народно искуство се базира на тражење помоћних средстава. И налази их.


Од давнина је запажено: приликом заливања, прва вода се не усиса одједном у земљу, као следећа. Она у почетку као да се мало задржава на површини, а затим постепено почиње да пропада у земљу. Приликом овог процеса сваки суви делић земље као да се превлачи опном влаге. Земља се влажи. Друга порција воде, изливена на такву овлажену земљу, скоро у тренутку се упије у земљу. Земља се отвара. На отвореној земљи вода продире у дубину. У томе јој помаже природна растреситост, коју је образовало километарски дуго корење. Такође и глисте, које праве ходнике кроз земљу. При том ова вода пролази и ваздух остане у земљи. Па, када вода под утицајем своје тежине пропада по порама доле, она попут клипа пумпе, повлачи ваздух за собом.


Супротно овоме, узорана земља, претворена у прашину, лагано прима воду. А примивши је без ваздуха, претвара се у лепљиву масу, сличну пластелину, а надаље, приликом сушења, претвара се у монолитно камење, које морамо поново „раскоравати“ плуговима, разбијати тешким дисковима или бранама, култиваторима, т.ј., морамо да радимо уништивачки, неразумни посао. Покривање влаге се врши лаганим дрљањем влажне и мекане земље.


У друштвеној свести земљорадника је дубоко схватање важности заливања. Али, још увек се не прихвата озбиљно неопходност обезбеђења земље ваздухом, не схватају да је вода без ваздуха земљи некорисна. Земљишни ваздух је од непроцењиве важности! Суштина је у томе, да у води биљке страдају. Али, ако се та вода оплемени ваздухом, биљке ће је пити. А земљишни ваздух је ефикаснији јер садржи мешавину гасова обичног ваздуха и других, рецимо, азота, угљендиоксида и других, које је произвело „живо биће“ земље. Због тога, после кише или заливања, не сме се дозволити формирање коре, која омета доступ ваздуха корењу биљака. Треба култивирати или растрести земљу док је влажна и мека. Растресени слој се брзо осуши и покрије влажни слој и спречава његово исушивање, омогућујући при том да ваздух пролази у дубину. Уз добру аерацију сама по себи превелика влажност не наноси биљкама штету. Оне се нормално развијају, ако у земљишном ваздуху има 5% кисеоника и не преко 1% угљендиоксида.



Јован Дробњак