"Суша је нешто најбоље што Природа даје земљорадницима за повећање приноса".

Претпостављам, да ће овакав наступ код многих читалаца сада изазвати, у најмању руку, недоумицу. Али, не журите са закључцима, да не би понављали грешке наших предака. Но, кренимо редом...


Све је почело 1876.г., када је из штампе изашла књижица непознатог аутора И. Бочинског, дугачког и непривлачног наслова: „О различитим ценама шећерне репе и шећера, о њиховој производњи и преради, а такође и о коришћењу атмосферских ђубрива, заснованом на новој методи обраде земље“. Аутор је тврдио и доказивао резултатима својих огледа, да суша не треба да буде страшна земљорадницима, да са њом изађемо на крај пружа нам могућност сама Природа, због тога што „разлика температуре ваздуха над земљом и температуре земље на дубини од 1,5 аршина (аршин – 71 cm) од маја до јесени може достићи и 12 °С. А то значи да шећерна репа (као и друге културе) може расти и доносити веће приносе без орања и без заливања, чак и кад је суша“.


Такво нешто званична наука није могла да поднесе. Пукао је спор и скандал чак као у Чехова, који је описао нарави тог времена: „Па, шта је умислио, подлац! Предлаже да се не оре! Тада ће, каже, роса заливати! Па зар дању роса?! Кад је суша! Јели неко видео росу у време врућина? У земљи не може бити никакве росе, због тога што не може никада бити!“



Једном речју, емоције и увредљиво самољубље научних ауторитета нису дозволили да се уђе у суштину навода непознатог аутора. А прост народ тада није знао, да се у ваздуху стално налази извесна количина воде, коју можемо искористити у борби против суше. Уосталом, ово не знају ни данашњи земљорадници, који, чак, имају дипломе агронома, из једноставног разлога: нису о томе учили у високим школама и на факултетима, није предвиђено по програму.


Суштина појаве је једноставна: што је већа температура ваздуха, већа је његова просечна влажност. Например, за време суше, када температура ваздуха достигне и 50 степени, у сваком кубном метру ваздуха има 92 g воде. Али чим тај врућ ваздух доспе у земљу и охлади се тамо, рецимо, до температуре, приближно 40, онда према Физичким законима Природе, количина садржаја воде се смањује до 55 g. А разлика (92 – 55 g) – тачно 37 g ту се таложи у облику росе или кондезанта, како наука каже. Сетите се како се у тренутку озноји шерпа или флаша, које извадимо из хладњака. То је и доказивао И. Бочински својим савременицима, али није могао да надвлада инерцију конзерватизма. Покушајмо да га схватимо данас, са новим нивоом знања.


Процес таложења росе у земљи омогућује се пропусношћу земље. Она треба да буде растресита. Капиларна. Осенчена органским отпацима или танким (5 cm) разриљаним слојем. Праву природну растреситост земље омогућује биљни свет. Треба да знате, да, например, пшеница или, рецимо јечам, које сте посејали, иду кореновима у дубину више од 1,5 метара (само ишчупани су кратки, искидали су се), и имају тако густу разгранатост дугих и кратких изданака, чија укупна дужина премашује 80 – 85 km! Само можемо да замислимо каква је то најлепша и највишег степена вредности мајсторија Природе! А поред друга, друге... Корење изумрлих биљака оставља целу мрежу водено-ваздушних пролаза, тунелчића. Тако се и ствара природна растреситост земље.


И све то, тако уникатну и непоновљиву земљу, парају плуговима ради некакве њихове „растреситости“, упоредиве само са апокалипсом. И при том се чуде, због чега се смањују приноси.

Објашњење је једноставно: орањем се уништава КАПИЛАРНОСТ ЗЕМЉЕ – други, најважнији услов за коришћење атмосферске иригације. Јер роса, која се таложи у дубоким слојевима земље, треба да се подигне ка горњим топлијим слојевима, где се налази главна маса аеробних бактерија, где се врши процес нитрификације. Овај услов Природе се може сачувати забраном орања. Уосталом, са коришћу за економику, мање расхода, већи принос. У белгородској области, например, последњих година, прешли су на обраду земље тањирањем. И, за резултат, имају повећане приносе жита - 10-15 центнера по хектару. А то је само једна агротехничка мера, која уважава захтеве Природе.


Трећи услов – ОСЕНЧЕНОСТ ЗЕМЉЕ. За то да би се за време суше у земљи наталожило што више росе, потребно је повећати разлику између температуре ваздуха и земље. Ово се може урадити посипањем било које органике (слама, трава, пиљевина и др.) или површинским растресањем земље на дубину 4-5 cm, како је саветовао П. А. Костићев. Показало се, да ако се земља растресе дубље, роса се не таложи.


Ако се примењује посип, који временом иструли и ђубри земљу, онда се ефекат таложења росе појачава: хумус више апсорбује воде и дуже је задржава. Уз то овај горњи хумусни слој не само што боље штити земљу од прекомерног загревања дању, већ и веома повољно утиче на таложење НОЋНЕ РОСЕ. Ноћу се ваздух хлади брже од земље, и тако, хладнији, улази у дубину. Оданде истискује топли земљишни ваздух, који одлази горе, са своје стране, кондезује росу у горњем охлађеном слоју земље.



Званична наука у прошлом веку је оповргла идеје И. Бочинског. Али, како рече А. С. Пушкин, „Никаквим богатством се не може откупити утицај обнародоване мисли“. Остале су присталице. Један од њих је био Иван Јевгенијевић Овсински, који је радио као управник имања на југу Русије. Срећући се са сушом, он је у пракси применио атмосферску иригацију и уопштивши радове присталица органске земљорадње, написао је књигу „Нов систем земљорадње“, Кијев, 1899.г. Међутим, ни његов рад није наишао на подршку, потврдивши на тај начин стару пословицу да међу својима пророка нема. До револуције и у совјетско време, све до 1954.г., редовно су се појављивали критички чланци који су доказивали неубедљивост идеја Овсинског. Већ није било ни књиге, ни људи, који би је читали, али још увек се помињао ретроградни аутор, који је (замисли само!) предлагао нов систем земљорадње! Без орања плугом, са орошавањем росом, са потпуним негирањем коришћења минералних ђубрива.


Вероватно, ови чланци су били потребни и некима заинтересованим за проширење производње плугова и ђубрива, исплатило се. Јер, Овсински није само подигао на пиједестал нове идеје земљорадње, већ је и у пракси доказао њихову високу ефективност и исплативост. Испоставило се да његов „Нови систем земљорадње“ није могао да се носи равноправно са најстрашнијом невољом – сушом.


Због вечитог проклетства земљорадника, суша се претворила у најбољи период за зрење жита. При том, једино о чему треба водити рачуна, говорио је Овсински, је да никако не дирате земљу плугом. И онда ће, и без кише, биљке добити влаге у изобиљу, на рачун атмосферске иригације. Његове њиве су плениле погледе земљорадника, који су долазили да их погледају, својом свежином у најсушнијим годинама, када су околне њиве биле тотално уништене сушом.


Овсински је писао: „Неки сумњају да се изнад мојих њива спустила киша, други у томе виде некакву тајну, чаролију, иако се то објашњава веома лако и постиже се најједноставнијим средствима. Сада сам ја, не само миран, већ и са некаквим задовољством очекујем тај страшан бич земљорадње – сушу. Уз наше површинско орање (5 cm), у земљи се таложи таква маса воде, да за време највеће суше испод танког и сувог површинског слоја, буде блато. Биљке код нас обавезно никну и расту без кише, а лепо време нам олакшава посао на њиви, и онда нам је киша веома често велика сметња“.Ипак се многи интересују, колико тамо буде те росе?


Још један следбеник И. Бочинског, агроном Ткаченко, је израчунао колико је накупљене подземне росе у слоју дебљине један аршин (1 аршин – 71 cm) и добио је цифру 61 000 ведара по хектару. А због тога што роса садржи у себи честице азотних једињења, онда заједно са њом у земљу уђе 60 kg азота по хектару. Не купљеног, не довезеног, већ азота који је долетео из ваздуха.


Поставља се оправдано питање, због чега нису за време совјетске власти затражили радове Бочинског и Овсинског и радили по њима, већ су их само изкритиковали и заћутали. Да се одговори одједном – не може се. Постојао је период када су стварани институти и станице за подршку за изучавање суше и борбе против ње, браниле су се докторске дисертације. Међутим, све је то остајало као трећеразредни проблем, јер је главни правац кретања земље била свеопшта индустријализација (што више трактора и плугова), хемизација (што више минералних ђубрива и хемијских отрова), обрада неузораних и необрађених њива. Огромни губици су правдани објашњењима невиђеним скоковима приноса и свеопштег изобиља. Циљеви су добри, пароле правилне. У таквим условима чак и најпростија решења о јефтиној и продуктивној агротехници су постајала недопустиве побуне, које подривају веру у генералну стратегију партије и владе.


Атмосферску иригацију (наводњавање) су уписали у водени и ваздушни режим земље савремене земљорадње, а њихове откриваче и изумитеље избацили са спискова научне литературе. О атмосферској иригацији, чинило се да су сви заборавили... Све до појаве црних бура, које су одједном скинуле хумус (црницу) са милиона хектара. Тада су само дозволили хероју социјалистичког рада Т. С. Маљцеву да примени метод површинске обраде земље Овсинског, природно, без помињања његовог имена. Високи резултати Маљцева су били веома убедљиви, али примену нису добили. Како су до тада орали, наставили су и даље. Не размишљајући о томе због чега САД, Канада и европске земље одавно не ору плуговима и не производе их: сви радови на припреми земље врше се култиваторима и тањирачама. Вероватно су тамо раније од нас прихватили идеје И. Бочинског, И. Овсинског, П. Костичева и других руских истраживача и научника.



Aкадемик Јуриј Слашиниун
Са руског превео Јован Дробњак