У преосетљивој свести људи, не повезаних са пољопривредом, распрострањено је мишљење да зими биљке одмарају после летњих напора. Улазе у неки облик обамрлости, односно спавања и без противљења (а шта да се ради) чекају пролеће. Народ, везан за пољoпривреду, који сваке године прати последице зиме, зна, да код биљака, које зимују, није све тако једноставно. Међутим, ни при том се дубље не упуштају, задовољавајући се констатацијом – „замрзле“ – или податком општег карактера: „покри их снегом и неће замрзнути“. Ето, то је сва наука!


Специјалисти нису заинтересовани да просвећују народ, како не би изгубили своју важност у окружењу. Уз то, ни народ неће да се оптерећује учењем. Ви пак, драги моји читаоци, народни истраживачи, треба да знате све тајне. При чему, знање није калеидоскопско, попут гарнитуре разноразних факата, већ системско, које омогућује да се увек домогнете ИСТИНЕ. Јер само истинска знања омогућују да доносимо исправне одлуке у мноштву задатака, који се намећу.


И тако, сваке године зима направи застрашујућу пустош међу биљкама. Замрзава и односи слабе, челичи...Тако сам желео по инерцији да напишем, да челичи младе и здраве. Али, нажалост, није тако. И због тога поставимо себи питање: због чега, уз опште услове, када је зима и снег, за све исти, једне биљке, чак јаке, буду уништене, а друге биљке, које су слабе, излазе из зиме читаве? И уопште, како биљке зимују? Може ли им се помоћи? Како?


Пре него што одговорим на ова питања, потребно је добро да појаснимо, да се зими биљке не одмарају спавајући, већ воде најнапорнију битку, која им се намеће у току године, за очување свог живота. Даноноћно. Неколико месеци за редом. Потребно је да знате да је главни ресурс, који омогућује преживљавање у тој борби с природом, код свих биљака на Земљи један једини – накупљени током лета скроб. Ако га има довољно, биљка ће презимити. Недостаје ли јој један једини грам, биће уништена од последњег мраза, последњег дана.



Због чега?

Због тога што се под дејством хладноће скроб претвара у свемогуће шећере: глукозу, сахарозу, фруктозу и т.д. Ето због чега оскоруша и калина (худика) постану слатке после првих мразева. Ови шећери се растварају у ћелијама воде и тиме повећавају њену концетрацију и на тај начин не дозвољавају (до одређеног снижења температуре) да се формира лед. Чак, иако се лед формира, у ћелији биљке, ипак се очува неки део да не замрзне. Животно важни делови ћелије се скупљају, згрче, и ипак остају живи, настављају да се боре за свој живот до спасоносног отопљења.


Код неких биљака (четинари) шећер се претвара не само у шећере, већ и у уља. А уље је, као што знате, издржљивије на мраз, што и омогућује ширење четинара на север. При том се и шећери и уља, приликом повећања температуре, на неки волшебан начин претварају поново у скроб, који се упућује у подземна или надземна „складишта“ за следећу прилику.


Као што видите, процеси се догађају, не механички, већ, тако испада, смишљено, пошто постоје таква померања ресурса. Да би олакшале себи зимску борбу за преживљавање, биљке припреме за себе низ погодности. На пример, зими се ослободе лишћа. С тим да га у пролеће поново добијају, остављајући огромну количину органских материја. Зими биљке заустављају све своје процесе раста. А пре зиме све биљке пролазе процес самочеличења, како би из лагодног летњег стања прешле у зимско, опасно. Доказ за то сада може свако да види (откривено почетком века): ако лети отсечемо грану најотпорнијим на зиму биљкама – бору или брези – и ако је ставимо у замрзивач, угинуће чак и од малог мраза (-8 °С). А грана отсечена за време зиме, издржи температуру и до -40 °С и нижу. То и јесте доказ, да отпорност на зиму, није стална карактеристика биљака које зимују, већ се за то биљке припремају.





Јован Дробњак