Пре свега, бактерије се разликују по типу дисања. А дисање је, као што је познато, основна потреба сваког живог бића. Све животиње могу извесно време да издрже без хране и воде, али врло брзо умиру без кисеоника. Исто се то догађа и са бактеријама које живе у земљи. Дисање им загрева тело и даје енергију за живот.


Све бактерије се деле на три велике групе:

I АЕРОБНЕ – бактерије, које узимају кисеоник из ваздуха. Дишу! Живе у површинском слоју земље и брзо организују свој рад на разлагању органских супстанци. За ефективно гајење бактерија аеробне су најцењеније и најпожељније.


II АНАЕРОБНЕ – бактерије, које не дишу у буквалном смислу, већ усвајају кисеоник из органских супстанци. Врло споро раде. Није ни чудно, јер живе у подземљу, у нижим слојевима земље. Тамо разлажу минералне соли. И успут узимају још кисеоника од једињења азота. При том слободни азот претварају у беланчевине свог тела и на тај начин га чувају за наше биљке. Можемо слободно рећи – анаеробне бактерије су дар Божји. Због тога се и не сме нарушавати њихов подземни свет дубоким прекопавањем и орањем са превртањем грумена.


III ФАКУЛТАТИВНЕ – бактерије, које могу и да дишу, и да узимају кисеоник из хране не дишући, у буквалном смислу речи. То су, може се рећи – универзалне бактерије. Најпознатије од њих се називају клостридиуми. А најпознатија је за сав просвећени пољопривредни свет - азотобактерија. Ову „врсту“ је открио 1901.г., еминентни микробиолог, један од оснивача руске микробиологије – Сергеј Николајевић Виноградски.


Показало се да су бактерије лишене чула укуса, што значи и могућности избора хране. Ограничене су у кретању. И због тога буквално једу све. Чак и сапун, киселине и... камење. У исто време бактерије се класификују и према врсти хране. Деле се на аутотрофе, - које се хране неорганским супстанцама и угљендиоксидом из угљене киселине, и хетеротрофе – које се хране искључиво органским материјама.


Постоји још један тип бактерија. То су оне које се размножавају и живе само у живим организмима. Оне се називају паразити. Ова врста је свима добро позната. Само не знају сви да су ови паразити изазивачи сибирског чира, тетануса и других болести и могу дуго да опстану у земљи. А уз повољне услове (топлота, влага), могу чак у њој да се и размножавају. Ово је корисно да знате.



ДИСАЊЕ МИКРООРГАНИЗАМА


Од овог њиховог животног процеса земљорадници имају много користи. Ствар је у томе што, од процеса дисања настаје топлота. Овај факат је познат: подгревање земље повећава приносе. Али обично он остаје неискоришћен. На пример, стајњаком се загревају стакленици и стаклене баште. Али, могу се загревати и лејице на отвореном простору. Што практично значи – продужавати вегетацију.


Механизам убрзања микробног загревања земље је једноставан. То се постиже љуштење земље дисковима или дрљање дрљачом на 15-20 cm дубине. На тај начин ваздух продире у земљу и доноси бактеријама кисеоник. Кисеоник доспе у ћелију бактерије кроз опну, оксидише органске супстанце, а производи размене (угљена киселина и вода) излучују се из микробне ћелије у земљу, грејући је. Ово ће се, наравно, догодити, ако у земљи има много бактерија.


Саме бактерије се према топлоти односе пробирљиво. Лакше подносе снижење температуре, него повећање. Приликом снижења температуре оне се некако „конзервирају“. А приликом високе – код њих долази до згрушњавања беланчевина. Оптимална температура за живот микроба је 30-37 степени, максимална 40-45, минимална 3-12 степени °С. При том постоје бактерије, на пример, у врућим изворима, за које је комфорна температура 50-60 степени °С; максимална до 75, минимална 30-40. Споре бактерија су изузетно издржљиве на високе температуре и могу да издрже у кључалој води 40 минута!



Јован Дробњак