Трудећи се да извуче максимум користи применом агротехнике природне земљорадње, са минимумом уложеног физичког рада и новчаних средстава, уз могућност одржања сталног континуитета и повећања плодности земље и приноса култура, баштован мора:



1. да призна да било које земљиште садржи у себи калијум, фосфор, калцијум, магнезијум, сумпор - у великим количинама, већим од потреба биљака. То значи да третирање земљишта минералним ђубривима није неопходно, већ је, чак и штетно, јер раствори њихових соли уништавају главну компоненту плодности земље – хумус;


2. да призна да се земљишни минерали не могу растварати водом од заливања или атмосферских падавина и да се тиме не трансформишу земљишни водени раствори од којих биљке својим корењем добијају храну. Земљишне минерале разлажу искључиво органске киселине које производе живи земљишни микроорганизми. То практично значи да баштован мора да храни не биљке, већ земљишне микроорганизме и да се брине о томе да ових микроорганизама стално и у довољном броју живи у земљишту његове баште;


3. да прихвати тврдњу Докучајева, да све биљке уносе у земљиште на коме расту, више органских елемената него што узимају у току своје вегетације. А то значи, да земљишту не требају друге органске материје, осим оних које су израсле ту, на површини баште. Треба такође схватити да су те органске материје храна живих земљишних организама, а не биљака. Храна биљака постају тек после ферментације, коју врше живи земљишни организми;



4. да схвати, да је живим микроорганизмима у земљи потребна храна (компост) да би их било довољно и, такође, потребна је и растресита земља, која пропушта ваздух и влагу (хумус). Само у таквим условима земљишни микроорганизми могу да везују атмосферски азот са земљишним воденим растворима, правећи га доступним и у довољној количини за раст биљака;


5. да схвати да човеково интервенисање оруђима обраде земљишта, на дубинама већим од 5-7 см нарушава структуру земљишта и уништава „комфор“ земљишних микроорганизама, узрокујући њихово угинуће, уништава природну растреситост земљишних слојева, што их чини тврђим, тешко пропустљивим за ваздух и влагу, без чега не могу нормално живети земљишни микроорганизми, самим тим, не може се ни развијати корење биљака;


6. да схвати да у земљишту баштенске леје, ако део ње не остаје необрађен, треба уносити за храњење земљишних микроорганизама само делимично ферментисану органику, односно компост. Сирова, неферментисана органика доводи до уништења дела микроорганизама због разлагања слободног азота и амонијака и до стварања у земљишту труле патогене средине, која угрожава трулежом корење биљака. Осим тога, сирова органика привлачи земљишне водене растворе, који притом не долазе до корења биљака. Из тог разлога, уз присуство у земљи сировог хумуса (органике), биљке су принуђене да гладују и неће донети очекивани принос;


7. да схвати да минерална ђубрива, којима се третира земљиште, по правилу, „надушак“ (одједном), стварају у земљишту засићене водене растворе соли, од којих страда жива земљишна средина, ти исти раствори уништавају земљишни хумус – гарант природне плодности. Земљиште, после третмана минералним ђубривима, постаје нискодисперзивно, тврдо, тешко за обраду, лоше пропусно за атмосферски ваздух и влагу. Приликом испарења водених раствора, на површини се ствара тврда кора, састављена од минералних соли, земљиште „плива“ после кише или заливања, потребно му је копање. Биљке, одгајене на бази минералних ђубрива, немају природан укус, мирис, витаминску вредност и могу бити опасне за човеково здравље;


8. да схвати да главну храну биљке добијају, не из земљишта и земљишних раствора, већ из атмосфере. Добијање хране из ваздуха биљке остварују фотосинтезом, која може бити оптимална само уз максимум светла у току сваког сунчаног дана, осветљењем сваке биљке директним сунчевим зрацима. То је предуслов за максималан принос, а уз то и распоред редова садница и усева у правцу север – југ, уз поштовање Овсинсковог принципа „густо-пусто“ – између свака два реда повртарских култура, мора постојати слободан простор, не мањи од ширине два реда усева.



Јован Дробњак