Зашто преко компостне гомиле, а не путем закопавања отпадака (или сидерата, зеленог ђубрива) дирекно у земљиште леја, како то раде многи баштовани? Ствар је у томе што органика (компост), која се разлаже у земљишту, привлачи на себе земљишну влагу (засићени раствори увек привлаче себи мање засићене). Она се скупља непосредно са сировом органиком, а онамо где се налази корење култура, се ствара дефицит влаге и корење биљака, чак и уз присуство у земљи органике, не долази до хране. Биљке ће тако гладовати, што ће се манифестовати слабим растом и приносима.


Чак и ако сирову (неферментисану) органику закопавамо сваке године у земљиште леја, то не гарантује повећање плодности и приноса култура. На тај начин би се сваке године образовале парцеле у којима би сирова органика привлачила на себе влагу, лишавајући културе хране. Шта више, сирова органика, разлажући се у земљишту леја, излучује такозвани слободни азот и амонијак који погубно утичу на живу земљишну средину, која у тлу ствара храну за биљке и њихово корење. То доводи, не до повећања, већ до снижавања приноса.




Рачунати на повећање плодности земљишта и повећање приноса култура, при укопавању у земљу сирове органике и сидерата (као и сировог стајњака), можемо тек после годину дана, када се сирова органика у земљишту потпуно ферментише и не буде више привлачила сву земљишну влагу и ослобађала азот и амонијак. То значи да неки део баште морамо држати необрађен, т.ј., не користити тај део у току целе сезоне.


На савременим, малим по површини парцелама, таква могућност не долази у обзир. Осим тога, сирову органику, затрпану у дубину земље, разлажу првенствено анаеробни организми, без присуства ваздуха, т.ј., труљењем. При том, у земљи се образује колонија трулежних патогена, који временом почињу да нападају корење биљака и коренасте плодове. Биљке се разбољевају, лоше расту и развијају се, дају мале приносе и болесне коренасте плодове, који су лоши за складиштење. Колонија трулежних патогена може да живи у земљи врло дуго, а за ослобађање од њих приморани смо да лечимо земљиште разним хемијским препаратима, а понекада морамо да се ослободимо целих слојева земље. То изискује велике новчане издатке и физичке напоре.


Сирова, неферментисана, органика увек је крцата „живим“ семењем разних биљака, која, доспевши у земљу, временом проничу и те биљке су конкуренција културама. То изискује од баштована додатне напоре за њихово плевљење. Многе коровске биљке привлаче штеточине, које нападају културе, што опет изискује од баштована нове напоре за битку против ових штеточина. Органика, која је прошла компостирање, нарочито уз примену ЕМ-препарата („Бајкал“ или „Тамир“) скоро да нема у свом саставу „живог“ семења корова.


Због ових разлога, ако баштован има пред собом задатак, да има увек, сваке године, скоро при свим временским условима, плодну башту и да је има без сувишних расхода средстава и напора, он треба да уноси у леје своје баште само компост, а никако сирову органику.