Све биљке, као и све живо на планети Земљи, захтева посебне услове за живот, пре свега, добру и здраву храну. Биљке добијају храну из земље за коју су чврсто привезане својим корењем и не могу се премештати у потрази за бољим условима. И, мало ко зна, да храна, коју биљке добијају из земље, чини свега 2 – 6% њихове потребе за храном, а да од 94 – 98% хране биљке узимају из ваздуха, односно, атмосфере.


Само земљишна храна, без атмосферске исхране, није довољна за раст и развитак биљака. Исто као што и атмосферска храна није довољна за раст и развој биљака без земљишне. А да још прецизније кажемо, земљишна храна је својеврстан катализатор оних процеса, помоћу којих биљке могу узети храну из атмосфере уз посредство сунчеве енергије и зрака – у процесу фотосинтезе.


Пошто саме биљке не могу да се премештају и пошто су чврсто и стално везане за конкретну територију, многи сматрају да временом оне бирају из тла основне хранљиве елементе, на тај начин исцрпљују земљиште, и, да баш због тога треба уносити у земљу ђубриво са скраћеним NPK – азот, фосфор, калијум.


Али, хајдемо да погледамо биљке изван наше баште. Тамо из године у годину бујно расту разноврсне породице трава и због тога се земљиште, из неког разлога, не исцрпљује. Траве стално, из године у годину, налазе у тој земљи храну, мада нико тамо не уноси у то земљиште озлоглашене NPK (азот, фосфор, калијум), и никаква трагедија се притом не дешава – сви становници „дивљих“ територија изгледају бодри и здрави, бујно расту и цветају. Повремена јесења захлађења, чак и до минус 10 степени, не наносе штету тим изван ограде становницима, а културе, на „култивисаним“ лејама, при краткотрјним минусним температурама, при најмањим захлађењима, вену и угибају.


Зашто се тако догађа на „дивљим“ теренима, а због чега је другачије на „култивисаним“ лејама?
Ствар је у томе, што у „дивљој“ природи биљни покривач у јесен, са завршетком периода вегетације, одумире и остаје на земљи. Органска маса биљака се притом враћа земљи, не само они хемијски елементи које су биљке узеле из земљишних раствора (2 – 6% својих потреба), него и они које је биљка узела из атмосфере (94 – 98% својих потреба). У земљиште се, на тај начин, сваке године, уноси 20 пута више органских хемијских елемената, него што су биљке узеле из земље, из земљишних раствора и „дивља“ земљишта се сваке године обогаћују елементима исхране за следеће поколење биљака.



Да ли смо у праву када таква земљишта називамо „дивља“? Па, на њима се стално врши потпуни процес самообнове плодности, што се никако не сме назвати „дивљином“.


На „култивисаним“ лејама то се не догађа. Баштован бере и одвози са парцеле „вршке“ или „корење“, а све остало сматра за безвредни отпад, који пограбуља и спали или одвезе на сметлиште. „Култивисана“ земљишта се не допуњују оним елементима, које су из њих узеле биљке. Сам баштован својим чињењем или нечињењем спречава самообнављање плодности своје баште. Па онда, ко је „диваљ“? Баштован или природа?


Многи баштовани сматрају да за допуну онога што су биљке узеле из земље, неизоставно је потребно унети у леје минерално ђубре. Међутим, ако погледамо како то ради „дивља“ природа, и вратимо земљи оне „непотребне отпатке“, онда ће јој бити враћено више свих органских хемијских елемената, него што је потребно следећем поколењу биљака. А враћање тих „непотребних отпадака“ треба неизоставно вршити преко компостне гомиле.