Ни једно створење, па чак ни свиња, не загађује свој свињац тако разуздано као што то чини хомосапиенс, трујући своје станиште ђаволски смешаним хемикалијама и њиховим смртоносним отровним отпадом. Све нас чека безизлазни глиб од трулог људског меса, ако убрзо не применимо противотрове. На сву срећу противотрови постоје, они су делотворни и они нас могу вратити здрављу.


То да земља болује и да се готово више и не може опоравити било је сасвим јасно још 1912. године добитнику Нобелове награде др. Алексису Карелу. У делу "Man, the Unknown" овај угледни француски учењак упозорио је да, будући да је тло темељ свег људског живота, наша једина нада у здрав свет лежи у поновном успостављању склада у тлу којег смо пореметили нашим савременим методама агрономије. Наш целокупни живот биће или здрав или нездрав, рекао је Карел, зависно од плодности тла. Непосредно или посредно, сва храна долази из тла.


Данас су тла уморна, прерађена, исцрпљена, болесна, затрована синтетичким хемикалијама. Због тога трпи и квалитет хране и здравље. Лоша исхрана почиње од тла. Добро људско здравље зависи о здравој храни, а она може доћи само из плодног и богатог тла. Минерали у тлу, рекао је Карел, контролишу метаболизам у станицама биљака, животиња и људи. Болести настају углавном нарушавањем склада који влада међу минералним једињењима једва присутним у ваздуху, води, храни, и што је најважније у тлу. Ако тлу недостају елементи у траговима, и храна и вода биће лошијег квалитета.


Карел је затим прешао на ствар: хемијска гнојива не могу тлу вратити плодност. Она не делују у тлу већ их биљка силом упија, што трује и биљку и тло. Само органски хумус придоноси животу. Карел је рекао да су биљке важни посредници помоћу којих елементи у стенама, претворени у црницу деловањем микроорганизама, могу постати доступни животињи и човеку, као грађа за кости, месо и крв.



Напротив, хемијска гнојива не могу ни побољшати хумусни садржај тла нити га могу замењивати. Они разарају његова физичка својства, па према томе и његов живот. Када се хемијска гнојива уносе у тло она се растварају и траже природну комбинацију с минералима који су у земљи већ присутни. Нове комбинације презасићују, претоварују биљку и она постаје неуравнотежена. Остале комбинације остају у тлу, многе од њих у облику отрова. Биљке које гнојимо хемикалијама могу изгледати сочно, али бујан раст ствара воденасто ткиво које је подложније болести а вредност беланчевина је мања. Вештачка гнојива, рекао је Карел, повећавајући богатство усева и исцрпљујући елементе из тла, придонела су промени храњиве вредности житарица: "Што више цивилизација напредује то се више удаљава од природне исхране".


Наша садашња исхрана састоји се од хране која је лажна, фалсификована. Из ње су уклоњени најдрагоценији, битни састојци бојењем, бељењем, загрејавањем и конзервирањем. Пастеризовање млека убија ензиме који су од животне важности за исхрану и оставља само распаднуте бактерије. Осим тога млеко је после меса други главни извор остатака пестицида у храни. Белом хлебу, лажно "обогаћеном", ритуално се уклањају клице (које садрже храњива једињења од животне важности), што представља намерно одстрањивање.



Б.С. Аненков у књизи "Позовите природу у башту"