Пре него што одговорим на питања о примени агротехнике природне земљорадње, морам да кажем шта све спада у ту агротехнику, чиме и због чега се она разликује од примене „савремене“ агротехнике, засноване на дубоком прекопавању или орању земљишта, на примени сировог (неферментисаног) стајњака, зеленог ђубрива и минералних ђубрива.


Агротехника је названа природна због тога што се првенствено ослања на природу, на њеном одржавању плодности земље, без дубинског продирања у њу средствима обраде, без третирања ђубривом са стране у облику стајњака, без примене минералних ђубрива. Па, ништа се од тога не догађа у „дивљој“ природи, али она нам стално демонстрира своју супериорност над нама и нашим деловањима на земљишта наших башти.


Добро је, например, погледати, после јаког мраза своју „традиционално“ обрађену и „култивисану“ башту, и земљиште необрађених њива иза ограде, да би се уочила разлика резултата напора баштована и снаге природе на очувању живота биљака. У башти, на „култивисаном“ земљишту, све су се биљке смрзле, сковрџале, поцрнеле, многе су дефинитивно угинуле. А иза ограде, на пољима, у које човек није продирао својим моћним оруђима и разним ђубривима, многобројне траве су живе, здраве и радују се својој срећи.
Па, како је то могуће, човек се бринуо, копао и орао, ђубрио стајњаком, посипао земљиште разним микро и макро ђубривима, исцрпљивао се прекомерним физичким послом, празнио свој новчаник, а природа иза ограде ништа од тога није радила, али њени резултати су много продуктивнији, него код марљивог баштована?


А ствар је у томе, да се биље на необрађеним пољима, одумирући после вегетативног периода, прострло по земљи, покривајући је као ћебетом, својим изумрлим надземним деловима. У тим деловима, за време вегетације, биље је накупило, како је тврдио В. В. Окучајев, много више органских хемијских елемената, него што је из земље узело. Природа, на тај начин, сваке године враћа земљи много више компоста (органике), него што је из ње узела.



И на „дивљој“ њиви плодност земље се никада не исцрпљује. Остаци биљака на необрађеној њиви су храна земљишним живим организмима, који претварају те биљне остатке у хумус. Хумус, са своје стране, налазећи се у коренском слоју земљишта, има својство растреситости и порозности, пропушта у земљу ваздух и влагу од падавина. Истовремено, хумус задржава око својих честица водене растворе минерала земљишта, од којих биљке и црпе храну из земљишног слоја. Ови раствори се задржавају око честица хумуса силом теже електричног набоја, који поседују ове честице. Међутим, честице обичног земљишта такав набој не поседују и минералне водене растворе не задржавају. Зато у земљишту без или са малом количином хумуса (то је карактеристика највећег броја башти ) влага и земљишни минерални раствори или слободно одлазе у ниже слојеве земљишта или путем земљишних капилара одлазе на њену површину не долазећи до корења биљака. На површини земљишта се формира тврда кора од минералних соли, која у унутрашњост не пропушта ни атмосферски ваздух, ни влагу од падавина или од заливања.


На необрађеним пољима, како тврди педолошка наука (наука која изучава земљишта), имајући храну од органике изумрлих остатака биљака, живи огромна маса земљишних организама. Само на једном хектару укупна маса живих земљишних организама премашује 20 тона! То је по тежини еквивалентно стаду од 50 комада крупне рогате стоке! Можете ли замислити колика је снага овог живог земљишног становништва?


Живи земљишни организми, приликом дисања издвајају угљендиоксид, чији угљеник је основна компонента састава свих биљака. У „дивљој“ природи овај гас, када у земљи има довољно растреситог хумуса, слободно пролази из земље на површину и бива прогутан од стране надземног дела биљке. Осим тога, живи земљишни организми приликом дисања стварају топлоту. Температура површине земље на необрађеним пољима је 3-5 степени виша од температуре на „култивисаној“ башти. Баш из тог разлога код мразева изван ограде баште, како смо раније нагласили, сво биље остане живо, а на лејама башти угиба или јако страда од последица мраза.


Зар тиме природа не доказује да све земљишне живе организме треба неговати, штитити и пазити, хранити их и умножавати, а не уништавати их орањем и прекопавањем (са превртањем земље)?



У природи постоји симбиоза између биљака и живих земљишних организама. Биљке својим отпацима корења и својим остацима хране живу земљишну средину, а та средина, добивши храну од биљака, претвара је у хумус, у органске киселине, стимулансе раста, антибиотике, слуз (за структурисање земљишта), издваја из ваздуха тако драгоцен за биљке - азот, и уводи га у састав земљишних водених раствора. Земљишни организми хитинизацијом (једињење од којег се састоји тврди оклоп зглавкара, инсеката), уносе у тло фосфор и калијум, а разложеним органским киселинама растварају земљишне минерале и уносе њихове хемијске елементе у водене земљишне растворе. Приликом дисања земљишни организми ослобађају угљендиоксид, који је биљкама неопходан за изградњу својих тела, а којег је врло мало у атмосфери. Стварајући дисањем топлоту, земљишни организми загревају тло и приземни слој атмосфере, што омогућава биљкама боље услове раста и продужава активну вегетацију биљака – раније с пролећа и до касније у јесен.


Ето, шта уме природа, тамо где јој се не меша човек, својим непромишљеним активностима. Човек, који пажљиво посматра, приметиће да се на необрађеним пољима периодично мења састав биљака које тамо расту, једне траве нестају, појављују се друге. Природа овом променом као да указује човеку да и он треба периодично да мења места усева једних или других култура. Биљке, усисавајући својим корењем водене земљишне минералне растворе и порама надземног дела атмосферски ваздух, складиште у себи сав спектар хемијских елемената који су неопходни за њихов развој. Овај спектар је цела Мендељејева таблица елемената. Међутим, свака биљка користи за свој развој и принос само оне хемијске елементе који су својствени њеној природи. Баш због тога плодови различитих култура имају различит укус, мирис, боју, облик. Хемијских елемената, који им нису потребни, биљке се преко корења и пора ослобађају и они одлазе у земљу или атмосферу. Временом се тих хемијских елемената, који биљкама нису потребни, накупи сувише много у земљи, да почињу да ометају њихов нормалан раст, развој и плодност. Тада се каже да је земља „уморна“. Земља се умори баш од те конкретне биљке. Другим биљкама састав тог земљишта биће сасвим одговарајући. На необрађеним пољима природа сама периодично мења састав трава. У башти то треба да ради човек, користећи упутства природе.


Многи људи (међу којима и многи баштовани) примећују, на пример, да на крају шуме, не много далеко од ње, расте најјаче дрвеће и шибље. А у шумској тескоби и скучености, то исто дрвеће једва да и расте – слабашно, издужено,танко. Тиме природа опет прича човеку да биљкама за раст и развој треба светлост, и ваздух који се стално обнавља и циркулише. Такође и што мање конкуренције за земљишну и атмосферску храну.