Ево већ много година пратим своје комшије и помажем им по баштама. Не пратим их ја само из просте радозналости, већ и због тога што желим да понешто позајмим из њихове праксе и рада у башти, и, можда, дођем до неког корисног сазнања за себе.


Али, слика је из године у годину понавља – сви баштенски послови на комшијским парцелама, и у пролеће, и у јесен, личе на велике радне акције: сјате се неких дана рођаци, шире по парцелама стајњак, наоружани ашовима и наврат-нанос роваре земљу. Понекада, ако је башта повећа, онда се ово наставља по неколико дана, или пак,на парцелама забрекћу трактори са плуговима. Колико само терета ови људи подносе? Колико само снаге и здравља троше! Колико само новаца за стајњак, за некакву „црну земљу“и за трактор баце! И као резултат свега, свеопште кукање да се род из године у годину смањује, а за све окривљују климу и време, захлађења са кишама или сушу. А они који немају средстава за стајњак и „црну земљу“, за минерална ђубрива и тракторе са плуговима, предано и живахно воде рат са коровом, а многи су запустили своје баште у очају, јер не могу добити са њих никакав принос. Понекада посматрам те напуштене парцеле, зарасле у травуљину и коров…


Одмах поред моје баште, ту прекопута, је парцела неког агронома. Сваке године и у пролеће, и у јесен он дотера на парцелу трактор (и он сам је тракториста), сваке године, на завист другим комшијама, довезе на њу неколико приколица стајњака. А у јесен, редовно псује време и климу, који му већ неколико година за редом не дозвољавају да добије очекивани принос, љутећи се: „Сасвим је земља исцрпљена… Ништа не помаже…“ И он је агроном! А чему су га само учили, ако не лаже да је агроном?


А тик преко пута је моја башта. Она се, очигледно, налази у сасвим другој климатској зони, и на њој је потпуно другачије време цело лето, а већ више од десет година жена и ја не користимо стајњак, ни минерална ђубрива, не прекопавамо нити оремо тло наше баште, не пуцају нам леђа од напора прекопавања и превртања земље ашовима, не позивамо своју родбину на јесење и пролећне радне акције, не псујемо климу и време, ни корова немамо, а увек добар принос. На пример, кромпира сваке године наберемо најмање 450 kg по ару. А већ смо обоје далеко премашили 60…



Један наш познаник пре неколико година се „разболео“ од система др Митлајдера, који се заснива на прављењу процентуалних смеша третмана минералним ђубривима. Лакше је, наравно, примењивати минерална ђубрива, него развлачити и закопавати по башти тоне стајњака. Око три године он се дивио својој „болести“, да би затим изјавио да је земљиште постало тако блатњаво и тврдо, да га је веома тешко обрађивати, његова парцела је постала тврда као бетон, не пропушта влагу, вода на њој лежи у барицама, а снаге за прекопавање и у јесен и у пролеће, пошто је пензионер, нема, а принос све мањи. А цене за минералне смесе расту ли расту, брже од корова, што додатно оптерећује ионако мршав пензионерски новчаник – око 14 америчких долара по ару баште (само за минералац, а где је остало?).


Пре дванаест година и ја сам се исто тако мучио при избору између стајњака и минералних ђубрива, пробао сам и једно и друго, ломили смо жена и ја своја крста, и руке, и ноге прекопавајући башту и у јесен, и на пролеће, жалили се такође на пакости климе и времена, сматрали смо да живећи у „зони ризичне земљорадње“, боље не смемо ни очекивати. Али, једном наиђох на изјаву нашег еминентног академика Вернадског о томе да је „немачки индустријалац Круп производњом целокупног свог оружја, нанео мање штете човечанству, него човек ашовом и плугом“. Ова изјава је за мене постала прекретница на мом убеђењу да земљу стално треба орати и прекопавати, да је треба стално ђубрити стајњаком и минералним ђубривима, којом приликом их треба закопавати дубоко у земљу плугом или ашовом. Тада сам се сетио, још из студентских дана, имена Докучајева, Тимирјазева, Овсинског, Вавилова, Маљцева и из зрелог доба Пономарјова и Слашћинина. И пронађем ја у њиховим радовима, а такође и у делима Американаца Џона Џевонса и Џекоба Митлајдера и јапанског фармера Масанабуа Фукуокe савете и упозорења како треба
и како не треба обрађивати земљу њива и башти, да би се не само сачувала њена плодност, него се и повећавала из године у годину.



Из њихових радова схватио сам најглавније: масовно заступљени код нас „традиционални“ метод обраде њива и башти, уништава њихову плодност и не оставља земљораднику никакву шансу да добије високе и стабилне приносе, који толико не зависе од климе и временских услова. Информација коју сам открио, да је још пре више од 250 година, када није било плугова са раоницима за превртање земље, минералних ђубрива, довољне количине стајњака (није било толико великих газдинстава за држање стоке у боксовима), царски баштован Еклебен у предграђу Сант-Петербурга (зар то није „зона рискантне земљорадње“?) добио приносе пшенице око 3000 c/hа (центнер, c=50 kg; данас се просечно у Русији добија 16 – 20 c/hа), дефинитивно ме уверила у погубност општеприхваћених „традиционалних“ метода обраде земље и постала за мене „тренутак истине“. Од тада ја не прекопавам, нити орем своју башту, не користим стајњак, ни минерална ђубрива, не борим се, нешто специјално, ни против корова, не жалим се на климу и временске услове, не трошим превише своје мишиће, не пустошим свој пензионерски новчаник, а добијам 2, 3, 5 пута (зависно од култура) већи принос него онда када сам обрађивао земљу као сви остали.


Разумевање овде реченог, можда ће вратити људе на напуштене и зарасле у коров парцеле. Јер у данашње време скоро свака породица поседује парцелу, на којој су главна радна снага пензионери. Они су, нажалост, и сами највећи конзервативци, што се тиче примене високо губитичних и штетних за плодност земљишта метода обраде њива.


Хајдемо, колеге, почнимо сами, јер нам власт у томе неће и не жели помоћи, да прихватимо и примењујемо врло једноставне методе, у сарадњи са природом, да руководимо својим баштама и да престанемо да се покоравамо „овновима у стаду“, о којима је писао Едгар Алан По. Желим вам успеха у том корисном послу!





Б.С. Аненков у књизи "Позовите природу у башту"