У последње време хемијска предузећа (азотаре) упорно нуде баштованима и фармерима такозвано „биођубриво“. Специјалисти – агрономи са високим научним звањима дају том „биођубриву“ високе оцене и препоручују га „за све облике земљишта“. Ова ђубрива се производе углавном од тресета екстрактирањем хумусних киселина, које садрже многе хемијске састојке, корисне за раст и развој биљака. Агрохемичари – специјалисти, да су само мало поштенији према земљорадницима, морали би да кажу да су та ђубрива погодна „за све врсте грунта (неплодне земље)“, али не и „за све врсте земљишта“. Они препоручују да се „биођубрива“ користе без икаквог наговештавања неопходности коришћења на њивама и на лејама било какве органике (компоста). Међутим, без органике и живе средине која се храни том органиком, баште нема. Без тога постоји само мртав грунт, који се састоји од мноштва минерала. То јест, уважавајући ову исправку, уз примену „биођубрива“, које у свом саставу има само хумусне киселине и хемијске елементе, гајење биљака ће се одвијати, у суштини, хидропоним начином (гајење у стакленицима), који нема ничега заједничког са агротехником природне земљорадње.


Да, баштенске културе се могу узгајати применом само тих „биођубрива“ и при том се могу добити високи приноси. То је одавно доказано применом хидропонике. Али, вреди ли распрострањивати овај метод на све њиве и баште наше земље? Вероватно, не, не треба то радити. Из неколико врло важних разлога.


1.Применом само „биођубрива“, без уношења органике у земљиште, тло у слоју корења биљке, под дејством соли хемијских елемената и киселина се уситњава, постаје из године у годину тврђе, ситног састава, лоше пропушта у коренски слој атмосферски ваздух и влагу, који су биљкама потребни за нормалан раст и развој. Зато jе потребно годишње и сезонско (и у пролеће, и у јесен) копање и орање. Међутим, растреситост тла траје после тога врло кратко, после прве добре кише или заливања, тло постаје још тврђе, него што је било пре прекопавања или орања (ово су установили истраживачи – педолози). Сам процес прекопавања или орања слоја корења биљака изискује доста физичких напора и расхода у материјалу (за пластеник), трошкови амортизације механизације. То доводи до повећања цене добијених култура, а то чини производњу нерентабилном, а баштованство потпуно непривлачним.



2.Тло, које у свом саставу нема органике (компоста), није у стању да у слоју корења култура задржи водене растворе хемијских елемената. Ови раствори из таквог земљишта слободно се таложе у ниже слојеве и одлазе са подземним водама или се подижу земљишним капиларима на његову површину, где влага испарава, а соли хемијских елемената образују тврду и непропустљиву кору, за ваздух и влагу. И у том, и у другом случају, минерални раствори не допиру до корења биљака. Баш из тог разлога произвођач „биођубрива“ препоручује да се оно наноси растворено, на површину земљишта, најмање једном недељно и да се копа после сваког третирања. Ово је расипништво, како због количине потребног раствора, тако и због сувишног утрошка новца за његову набавку. Осим тога, потребно је много физичког напора баштована на прекопавању, што није потребно радити ако примењујемо агротехнику природне земљорадње.


3.При коришћењу „биођубрива“, треба имати у виду, да оно одговара и културама и корову. То изискује додатне напоре и додатне трошкове за борбу против корова било плевљењем, било применом хемијских средстава за борбу против њих. И једно и друго изискује губљење времена, физички напор и утрошак новчаних средстава, што није случај са агротехником природне земљорадње.


4.После скидања плодова у земљишту остаје корење биљака (и култура и корова). Под утицајем киселина и соли хемијских елемената, који се налазе у саставу „бођубрива“, корење се минерализује и не претвара се у хумус. Грунт, при том, не постаје растресит, као када би корење појели земљишни микроорганизми. То јест, земљиште се на једноставан и природан начин не структуише и не претвара у плодно тле, већ остаје згуснуто и тврдо и неповољно за развој корења биљака и за доступ, у слој корења, ваздуха и влаге (од заливања или падавина). А то изискује потпуно непотребне трошкове, које смо већ набројали у пасусу 1.


5.Пошто у природи постоји баланс – тежина надземног дела једнака је подземном, маса корења које остаје у земљи је значајна и садржи у себи, како каже В. В. Докучајев, бар минимум пет пута више органских хемијских елемената, него што је потребно за исхрану наредног поколења биљака. А то значи, да природном земљишту, које је плодно тле, уопште није потребно никаквих ђубрива са стране. Ако пак на парцелу, после скидања рода, оставимо и део оног што је на њој расло, онда ће свега на њој бити довољно, не само да се сваке године обнови хранљива маса хемијских елемената, који су неопходни за раст и развој биљака, већ ће се увеличати њихова количина, чинећи тле из године у годину све плоднијим. То значи да је препорука агрохемичара да се користи „биођубриво“, кад се користи агротехника природне земљорадње, излишна и доводи само до неразумног трошења и бацања новца (и не само новца).


6.У живој природи постоји симбиоза између биљака и живе земљишне средине. Биљке својим отпацима корења и изумрлим деловима хране живе земљишне организме, а ови организми, са своје стране, својим излучевинама претварају у земљишне водене растворе хемијске елементе земљишних минерала и органике, која је остала од претходне генерације биљака. Од остатака биљака и живих земљишних организама образује се у коренском слоју хумус, који је скупљач и чувар водених раствора хемијских елемената за корење биљака. Способност да скупља и чува те растворе хумус има због својих честица-гранула које поседују електрични набој (честице минералног земљишта овакав набој немају). Силом теже тог набоја по гранулама хумуса се таложе и задржавају се на њима водени раствори хемијских елемената, који су храна за корење биљака. Длачице корења биљака упијају те растворе са површине хумусних честица, ослобађајући на тај начин простор за нове растворе. Под дејством силе теже електричног набоја на површину хумуса ови раствори не могу слободно да пропадају у ниже земљишне слојеве, не могу ни да одлазе земљишним капиларима на површину тла, већ остају баш у коренском слоју биљака. Баш због тога је постојање хумуса у земљишту гаранција његове плодности. „Биођубрива“, која упорно препоручују агрохемичари, произведена су екстрактирањем тресета, немају у свом саставу елемената органике, од којих би у земљишту могао настати хумус. Баш због тога, коришћење таквих „биођубрива“, се не сме сматрати довољним за одржавање и повећање плодности земљишта уз примену агротехнике природне земљорадње, мада префикс „био“ ствара код баштована и фармера супротан смисао.




Текст преузет са http://emtehnologija.wordpress.com/