Врло велики број пољопривредника мисли да је хумус, компост или трулеж. Знајући, притом, да је хумус гарант плодности земље, земљорадници настоје да унесу у земљиште што је могуће више компоста или стајњака, а многи уз то додају још и минерално „гнојиво“ (наводници су употребљени зато што је минерална хемија отров за земљу и уништитељ хумуса).


Ни компост ни стајњак нису хумус. У њима се садржи хумус у релативно малим количинама. А уз примену минералних „ђубрива“, и та незнатна количина хумуса у компосту или стајњаку се неутралише. На тај начин количина хумуса у земљишту, уз истовремену примену компоста, стајњака и минералних „ђубрива“ практично се не повећава. Међутим, баш хумус је гаранција плодности земље. Према томе тај брижни земљорадник мора да зна шта је то хумус и како се повећава његов проценат у земљи.


„Педологија“ (наука о земљишту) објашњава да се хумусом називају - нерастворљиви остаци биљака и живих организама. Аналогне овоме су, на пример, ископине костију диносауруса или праисторијског човека. Ови остаци немају никакве хранљиве састојке за биљке, већ су гранулисана маса разних по величини честица, чији састав је око 50% празнина.


Па, запитаћете се, како хумус може бити гаранција плодности земље, ако је тотално неутралан, а уз то је 50% празнина?



Ствар је у томе што честице хумуса имају по површини електрични набој, који има привлачну снагу ка субјекту, јер има супротан набој. Ти субјекти у земљи су водени раствори земљишних минерала и продукти разлагања компоста (органике). Ти раствори се вежу за површину хумусне грануле и образују око ње танану опну. Уколико су хумусне честице врло ситне, а њихов број довољно велик, онда је и њихова укупна површина довољно велика и на њој се сакупи много водених минералних раствора у опни.


Наука је доказала да хумус скупља на површини својих честица влаге која 6-7 пута премашује његову тежину. Раствор, скупљен на површини честица хумуса, који веже кохезиона сила електричног набоја, не одлази под дејством земљине теже у ниже слојеве земљишта, већ остаје у зони корења биљака. Под дејством силе теже ти раствори не одлазе земљишним капиларима ни на површину, где би влага испарила у атмосферу, а минералне соли створиле чврст слој на површини земљишта. На тај начин, хумус је скупљач и чувар раствора земљишних хемијских елемената, који су храна за биљке.


Баш ове карактеристике хумус и чине гарантом плодности земљишта. Честице минералног грунта немају електрично својство на својој површини да задрже на себи земљишне водене растворе. На подлогама које немају хумуса или га имају сасвим мало, водени минерални раствори слободно одлазе из слоја корења у подземне воде или капиларима земљишта слободно одлазе на површину, ускративши их корењу биљака. Плодност таквих земљишта је веома мала, а принос на њима је вео низак.