Тле – то је површински покривач земље - симбиоза (заједнички живот) биљака и живих организама. Тле се састоји од остатака биљака, живих организама и њихових излучевина и самих живих организама (разних црва, глисти, гљивица, микроорганизама, плесни, микроба и бактерија), који живе у површинском слоју земље, захваљујући остацима биљног и животињског света који се у њој налазе. На тај начин, тле је нешто живо, оно се стално обнавља и регенерише животним процесима биљака и животиња. Ако површински слој земље не садржи у себи биљне и животињске остатке, онда се он не може звати погодним тлом. То је само грунт (земљиште) који се састоји од разних минерала. Само се земљиште, обогаћено остацима биљног и животињског света и живим организмима и њиховим излучевинама, може назвати погодно тле (добра земља).


Могу ли биљке живети и доносити плодове ван земљишта? Да, могу. То је доказао немачки хемичар Јустус Либих пре више од 150 година, хранећи биљке растворима минералних ђубрива. Може ли се говорити о плодности њива и башти на којима се годинама примењују минерална ђубрива? Наравно, не. Јер су раствори минералних ђубрива уништили у површинском делу земље и у органском делу флору и фауну. Приноси на таквим њивама и баштама се добијају не од плодног земљишта (које је уништено хемијом), већ од раствора минералних ђубрива, т.ј., практично, на хидропони начин. У грунту, (не у земљишту, које није плодно), на тај начин се стварају минерални раствори, којима се хране биљке. Биљке, гајене „хемијом“, добијају само комплекс неких хемијских елемената, а не све састојке природних органских једињења. Такве биљке немају природан укус, мирис и витамински састав, лоше су за складиштење и могу бити опасне за човеково здравље.


Хемијска минерална ђубрива доводе до минерализације органског дела земљиног покривача, чине површински слој ситнодисперзивним, тврдим, слабо пропусним за влагу и ваздух, хладним, тешким за обраду. У засићеним растворима соли минералних ђубрива, која се, по правилу, уносе једном и одједном, убија се жива површинска средина. Површински слој престаје бити плодно тле, претвара се, једноставно, у минерализовано земљиште. За добијање каквих таквих приноса такво земљиште из године у годину захтева све већу количину минералних ђубрива и све више напора код орања или копања са превртањем површинског слоја. Биљке на таквим земљиштима захтевају честа заливања, слабо расту и подложне су болестима и штеточинама, њихов принос много зависи од временских услова.




У природи, парцеле, на којима човек није извршио агресију хемијским ђубривима и машинама за дубоку обраду површинског слоја, уствари, представљају живи слој, добро структуиран, пун хумуса, пун живих организама. Структура таквог тла је слична сунђеру, пуно је разноразних канала, које је оставило корење биљака, чији су органски део појели земљишни организми, и канала које су оставили живи организми. Тим каналима земљиште лако добија ваздух и влагу, тим истим каналима земљиште се лако ослобађа угљендиоксида, који настаје од прераде органских остатака и од дисања тих истих микроорганизама. Тим истим каналима лако продире у земљу корење нових биљака. Уз постојање у земљишту ваздуха и влаге, и уз присуство органике и живе земљишне средине, у њему се стално врши процес стварања хумуса – базе плодности. На тај начин у земљишту се стално догађају процеси обнављања плодности, после живљења на њему било ког покољења биљака.


В. В. Докучајев је говорио да свака биљчица више остави тлу него што из њега узме. Из овога се може извести закључак, да ако човек научи да омогући на својим њивама и у својим баштама природне услове, онда земљишту, њиви или башти неће недостајати ни минералног, нити стајског ђубрива, неће бити потребно нити орање, ни прекопавање, ни превртање земље.