Пчела је обликом и грађом прилагођена цветовима, а цветови обликом, изгледом и бојом да привуку пчелу. Тело пчеле је покривено многобројним длачицама које, између осталог, имају улогу и у сакупљању поленовог праха. Заднје ноге су такође прилагођене сакупљању полена, јер на четвртом чланку имају издубљења, оивичена дугим длачицама. Ове делове називамо и прашним корпицама јер служе за сакупљање и преношенје цветног праха.

Да би корпице биле напуњене цветним прахом, пчели помаже такозвана четка, коју чине десет реди чекиња са унутрашње стране стопала. Постоји још и прашна кашика у горњем делу стопала, а све у циљу бржег и лакшег сакупљања цветног праха. Цветни прах је пчели потребан као извор беланчевина, масти, витамина минералних соли које користе у исхрани.

Заједно са медом, цветни прах се користи и за исхрану ларви, одржавање живота, излучивање воска и млеча и извршавање других послова у кошници и ван ње. Цветни прах су уствари мушке полне ћелије биљака. То су ситна зрнца која испуњавају прашне кесице цветова. Поленова зрнца (зрнца цветног праха) се разликују по облику, боји, величини и по садржају хранљивих материја у зависности од врсте биљке од које подстичу.



Цветни прах на биљкама сакупљају пчеле излетнице. Оне се труде да донесу што више нектара, а полен уносе само према потреби, односно унос повећавају ако у природи нема нектара. У току године највише га скупе у пролеће, кад цвета воће. Кад сакупљају прах, пчеле врше одабир тако што више посећују цветове богате прахом. Цветови су својим обликом, изгледом и бојом прилагођени да привуку пчелу да дође ради нектара и праха и њиме извршила опрашивање.

Нектар такође има важан задатак у животу биљке, а то је да привуче пчеле и друге инсекте, који долазећи за нектаром преносе и прах са једног цвета на други. Због тога су цветови са живо обојеним круничним и чашичним листићима, а врло често луче и јак мирис који привлачи инсекте, односно пчеле. Нектар луче жлезде које се налазе дубоко у цвету, па пчела или инсект да би дошао до њега мора да се завлачи у цвет и додирује прашнике и тучак и тако врши опрашивање у већем обиму.

Опрашивање (полинација) је преношење поленових зрна (микроспора) из прашница, мушког органа (антера) на жиг тучка, женског органа. Опрашивање је везано за цвет биљке у коме су смештени и прашници и жиг тучка.

Карактеристике цветова воћа упознаћемо кроз изглед цвета шљиве. Цвет шљиве је потпун (прави, двополни,) и састоји се од чашице, крунице, прашника и тучка. Цвет шљиве је полисиметричан. Круница цвета шљиве састоји се од пет а ретко од 6 и 7 круничних листића беле, белоружичасте и ружичасте боје. Улога крунице је да изгледом и мирисом привуче инсекте, односно пчеле ради опрашивања. Цвет шљиве има много прашника, од 16 до 49, који чине прстен око тучка. Нектарије, посебне квржице, шљиве луче сладак сируп, нектар који садржи 10 до 40% шећера. Цветови шљиве су важна пчелиња паша међу којима је најважнија џанарика.

У зависности од тога ко је преносилац полена, биљке делимо на ентомофилне (инсекти), анелофилне (ветар), орнитофилне (птице) и хидрофилне (вода). Највећи део цветница прилагођен је на опрашивање инсектима.

Међу инсектима најзначајнији опрашивачи су медоносне пчеле (апис меллифера ). Према материјалу Констатиновића и Станковића који је изнет на конгресу пчелара Југославије у Осјеку 1979. године, 85% опрашивача ентомофилних биљака чине медоносне пчеле, док на све остале инсекте отпада 15%.



Ако цветање прате ниже спољне температуре да пчеле не могу да излећу и врше опрашивање, онда на значају добијају бумбари и многе солитарне пчеле. Када се на великој површини гаји једна биљна врста, онда нема довољно дивљих инсеката за опрашивање. Ширењем површина под гајеним културним биљкама, повећањем употребе хемијских средстава у пољопривреди, нарочито прскањем инсектицидима, мелиоративним и другим радњама, број дивљих инсеката опрашивача се смањује.

Медоносне пчеле опрашују цветове шљиве на температури од 11 до 37 степени Целзиусових. Оптимално је, ако је лепо и тихо време са температуром од око 20 степени Целзиусових. Оптималан простор за опрашивање је до 400 метара око постављене кошнице. Медоносна пчела има многе предности у односу на друге инсекте у опрашивању пољопривредних култура. Медоносна пчела презимљава у јаким друштвима, тако да је њихов број у пролеће кад цвета воће знатно већи од броја осталих инсеката. Пчелињим друштвом се знатно лакше манипулише па може према потреби да се пренесе на одређено место, ради равномернијег опрашивања већих површина и то у одређеном оптималном року. Ова особина је значајна и са становишта третирања биља биљним инсектицидима, јер се лакше склањају према потреби, за разлику од осталих инсеката за које је третиранје фатално. Пчеле лете и по неколико километара што значи да опрашују велику површину, док солитарне пчеле то чине у непосредној близини свог гнезда.

Пчеле полен носе на ногама. Два товара полена која она носи у кошницу теже обично 20 до 25 милиграма. У та два товара има три до четири милиона поленових зрнаца. Да би то сакупила, пчела мора да посети неколико десетина до неколико стотина цветова и да при том на себи понесе сва та разноврсна поленова зрнца. Излетнице на свом телу носе 5.000 поленових зрна и када напуштају кошницу. У кошници долази до мешања зрна полена који доспевају чак и на тела трутова тј. до такозваног трансфера полена, што даје изузетне предности медоносној пчели у опрашиванју у односу на друге опрашиваче. Предност медоносне пчеле је и њихова међусобна комуникација. Свака излетница код доношења товара полена мора знацима тј. покретима (плесом), да покаже правац и даљину одакле је товар стигао како би и друге кренуле за тим извором. Међу пчелама излетницама разликујемо оне које доносе полен, оне које доносе воду и оне које доносе нектар. За опрашивање су најважније оне које доносе полен. Број оних које доносе полен зависи од потреба за поленом, количине отвореног легла, годишњег доба и др. Да би се у структури излетница повећао број оних које доносе полен, треба поставити сакупљач поленовог праха помоћу кога се уклања 50-70% донетог полена. На тај начин се потреба за поленом код пчела не смањује и оне се више орјентишу на сакупљању полена.

Ако пчелар жели да пчеле опрашују одређену пољопривредну културу, рецимо воће, односно шљиве, онда се може предузети радња - такозвана дресура пчела. Дресура пчела је давање пчелама ароматичног шећерног сирупа са аромом биљке коју желимо да опрашујемо. У шећерни сируп се увече потопе први цветови биљке да шећерни сируп упије мирисе. Ујутру пре изласка пчела такав сируп се у малој количини до 100 милилитара даје пчелама. Оне добијајући сируп добију и мирис процветале биљке и у току дана у потрази за нектаром иду у правцу тих биљака. На тај начин, знатно се повећава опрашивање тих биљака. Потребан број друштава по хектару за добро опрашивање зависи од врсте биљке, од локалитета, мада по Мартину (1974) за јабуку, вишњу и шљиву је потребно 2,5 друштава по хектару, док за крушку је то 5 друштава због мање атрактивног полена. Неповољне временске прилике повећавају потребан број друштава на 3 до 4 по хектару. Медоносне пчеле добрим опрашивањем доприносе и бољем квалитету производа код воћа, а бољем квалитету семена код сунцокрета и бадема.



Када је извршено опрашивање и поленова зрнца пренета на жиг тучка, започиње следећа фаза тј. оплодња. То је процес који почиње у повољним условима када на жиг тучка доспу одговарајућа поленова зрнца. Поленова зрнца, ако су подударана (компатибилна) биљци на чијем су жигу тучка, почињу да мењају облик добијајући облик цевчице и да продиру у унутраћњост тучка. Само једно од њих стићи ће до ембрионове кесице семеног заметка у плоднику тучка. У цевчици се налазе два гамета (мушке ћелије) од којих један оплоди јајну ћелију а други средишно једро ембрионове кесице. Оваква оплодња се зове двојна оплодња. За клијање полена, шљиве, потребна је температура преко 5 степени Целзијусових, а најповољнија је од 16 до 21 степени. На ниским температурама поленове цевчице расту врло споро или престају да расту, па не могу да изврше оплодњу. Ово је разлог лошег рода шљива у години када је у фенофази цветања хладно време. Двојна оплодња се врши и код сорти шљива код којих се врши самоопрашивање и такве сорте шљива називамо самооплодним. Самооплодне сорте шљива се могу гајити у чистим (једносортним ) засадима.

Већи број сорти шљива зависи од страног, односно унакрсног опрашивања. За њих је важно да би се се извршила двојна оплодња да има одговарајући подударан опрашивач (извор полена), инсекти опрашивачи у довољном броју и повољне температуре у фази цветања, тј. опрашивања и оплодње. Један од начина обезбеђивања подударног полена је да се код засађивања одређених сорти воћа, засад допуни одређеним бројем јединки сората које дају подударан (компатабилан) полен. Засад јединки тих сората треба равномерно распоредити по целом воћњаку, односно шљиваку.

Пчелари САД на лето кошница довезених на опрашивање умећу уређај (уметак), кроз који пчеле пролазе приликом изласка на пашу. У тај уметак се сипа одговарајући полен, којим се пчеле код изласка напраше. Тако напрашене посећују цветове воћака и обезбеђују сигурно унакрсно опрашивање. Да би се проверило да ли заиста пчеле на овај начин опрашују биљке, пре сипања у уметак полен је измешан са флуоросцентним материјалом. Ноћним прегледом помоћу ултравиолетне светлости утврђено је да обележени полен заиста пренет и остављен на цветове. Родност воћњака са таквим опрашивањем знатно је већа, што значи за добар род је важно, да цветови буду добро опрашени подударним поленом. Значајан допринос обезбеђивању потребног подударног полена обезбеђују пчеле које у свом обилску цветова прикупљају најразличитији полен.