Готово да нема пчелара који не зна за чувени спор оца српског пчеларства професора Јована Живановића са карловачким виноградарима око тога да ли пчеле једу грожђе. Ипак, није на одмет поновити причу. Пчелињак уваженог професора био је у близини сремскокарловачких винограда и у време зрења грожђа суседи виноградари, приметили су мноштво пчела на гроздовима. Сматрајући да су главни кривац за оштећене и исисане бобице професорове пчеле, поднели су тужбу суду против њега.


Да би доказао неоснованост тврдњи виноградара, професор је направио експеримент. Комисијски је отворена једна кошница и у улицу пчела постављен је грозд. Кошница је отворена после 24 часа и, на велико изненађење тужитеља, комисија је грозд пронашла читав, без икаквог оштећења. Све бобице су биле целе. Затим је уследио други дeо доказа. Ако пчеле не дирају здраве бобице, да ли ће их привлачити ако су оштећене. Професор је иглом избоцкао поједина зрна на грозду и вратио га међу пчеле. Следећег дана комисија је пронашла исисана само она зрна која су била оштећена, док су здрава остала недирнута. Тиме је доказано да пчеле не дирају здраве бобице, већ да долазе на она зрна која су претходно други инсекти, првенствено осе, оштетили или су сама пукла.


Ова кратка прича је како о пчелама тако и о људским наравима и (добро)суседским односима. Много је пчелињака који се налазе у непосредној близини винограда, неретко су и сами пчелари виноградари и обрнуто. Без обзира да ли се пчеле налазе уз пчеларов или суседов виноград, у лошим годинама када је много распуклих бобица на гроздовима, или када се с јесени појаве ројеви "жутих мундира" – оса и стршљенова, тешко је проћи кроз виноград од инсеката који нападају род.


Било како било, током бербе винограда уочи се доста пчела на гроздовима. Нису саме. Пре њих бобице запоседну жуте напасти, осе које се ту нађу још од раног јутра, грицкају опне и отварају пут пчелама да се касније, када се температура ваздуха повећа, и оне осладе. Сетивши се поменуте приче од пре готово једног века, поновио сам експеримент са малом изменом и све фотографисао.



У кошницу сам ставио два "греша", гроздића који се јављају на заперцима. То су мали гроздови са десетак бобица, али су прилично слатки. Један сам оставио потпуно цеo, онако како је убран, док сам другом оштетио свако зрно засецањем скалпелом. Одмах су се на повшини зрна појавиле "сузице" слатког сока које су привукле пчеле. Све је снимљено и кошница је затворена.


Сутрадан је настављена берба и у паузи отворена кошница. Неоштећени грозд је и даље био такав, док су се пчелице осладиле соком из исечених бобица. Следила је припрема за фотографисање али, док сам тражио најбољи положај за снимање, на грозд је слетела грабљивица оса и кренула право на избоцкани грозд. Прави кривац ухваћен је на делу.


Следећи снимак начињен је у поподневним сатима. Цели грозд је био и даље неоштећен. Шта више, није ни било много пчела око њега. Други је већ имао исисаних зрна, нека су још била наизглед цела, а читав гроздић полако је тонуо у улицу, међурамни простор, пошто су га вредне пчеле олакшале и повлачиле ка лету, да би га коначно избациле из кошнице.


Вероватно да би читав експеримент био много брже обављен да су гроздићи били на дохват пчелама. Због лакшег фотографисања и места за њих гроздови су били стављени над медишни наставак, док је главнина пчела била много ниже, у плодишту, с обзиром да је експеримент рађен последњих дана септембра.


На крају, закључак је исти као и пре стотину година: пчеле на маре много за целе бобице, највероватније да би их касније, када би се саме од себе осушиле, избациле из кошнице или испрополисале. Оса која се обрушила на грозд показала је ко је главни кривац, а са њима се и онако води стална борба. Потребно је само суседима виноградарима указати ко прави штету и позвати их на заједничку борбу против заједничког непријатеља.



Дејан Крецуљ