Политичарима, економистима и научним радницима



Садашњи проблеми и моји предлози за њихово решавање

Долазиш на овај свет, као и обично, у стерилној болиници, где ти одмах одсецају Природне корене. Калеме те и узгајају хемијом. За малог човека, исправан почетак био би, природно рођeње у савезу са Породицом и природан раст. Сваки Становник Земље од рођења има право на своје парче земље.


Због живота одвојеног од Природе и живих бића губимо природну везу са светом око себе. Одрастање у вези са Биљкама, Животињама и Људима омогућује нам да искусимо узајамност, изоштрава у теби свест о твом деловању. Као мислећем бићу, дат ти је задатак да управљаш, не да се бориш доказујући свој примат. Посматрањем бића око себе појмићеш да је Природа савршена, да се Творевина већ постарала за све, да је све узајамно повезано једно с другим, да ништа не треба поправљати. Твој задатак је да све сачуваш.


Нема „глупих“ ни „паметних“, свако може да се снађе, чак и кад се нико о њему не стара. „Глупе“ и „паметне“ сами стварамо, да би се могло управљати слабијима. У својим пројектима стекао сам најбоља искуства са људима (одраслим, децом, сиромасима, бескућницима) из целога света. Не треба се старати о човеку, већ дати му могућност да оствари своје способности. Успех, радост и признање су највећа плата, најбоља терапија а и економски себе оправдавају. Мој пројекат „Берта“ – у Бад Аусе у Штајерској, практичан је пример за ово. То је прва Холцерова пермакултура у Европи која је прилагођена људима у инвалидским колицима.



Образовање – Специјализација – Напредак – Отупљење

Наши родитељи, бабе и деде умиру од досаде у домовима за старе, док деца и унуци отупљују пред компјутерима, видео игрицама и телевизором. Замисао Творца је да стари људи предају своја искуства и мудрост деци и унуцима. Деца имају право на то, она тако могу да се боље припреме за Живот. Дужни смо да схватимо какву огромну грешку правимо.


Учење мора бити пола теоријско, а пола практично. У сваком дечјем вртићу треба да постоји врт, у свакој школи посебно домаћинство, а на сваком универзитету имање. То би били практични, експериментални и образовни центри за будућност наше деце а тиме и нашег друштва.


Захваљујући савременом, такозваном напредном образовању, млади људи се васпитавају у одвојености од Природе, искорењени из ње. Ако ниси сâм посматрао узајамну повезаност која постоји у циклусима Природе, не можеш да их разумеш и појмиш. Нећеш моћи ни да се укључиш у то кружење Савршене Творевине. А шта је резултат? Уместо да разумеш како функционишу природни циклуси, верујеш у то да можеш да их побољшаш и почињеш да се бориш са њима. Твој задатак је да само усмераваш Природу, али без здравог разума и стваралачког мишљења нећеш успети.


Наша деца и унуци отупљују у школама и на универзитетима. Понекад не успевају, не зато што су предавачи глупи, – и они сами су дужни да прате наставни план, који често не састављају сами. Они дозвољавају политичарима и лобистима да их користе. Али, где има воље, има и начина, господине професоре! Ако професор зависи од политичке партије или дозволи лобистима да на њега утичу, онда он ништа не мења, нити може нешто да промени. Наша узвишена наука се до те мере удаљила од праксе да обични људи више не могу да схвате њене теорије. Она је погубила мноштво карика из затвореног ланца Природе.


У наше време, наука и политика су пропустиле тренутак када је требало да се на прави начин реагује на огромна разарања околне средине. Утицај новца и корупције по свему судећи омета неопходне реакције и предузимање потребних мера. Катастрофе ће достићи такве размере које ће оболели систем довести до колапса.

Загађење Ваздуха и отрованост Воде и Земље због примене хемијских и вештачких ђубрива у монокултурној пољопривреди краду нам здраве темеље живота.



Храна – то је лек

Сељак треба да производи намирнице, не „средства за исхрану“, пуњаче стомака загађене хемијом, нискоквалитетне због монокултурне производње, који дају само непотребну тежину. Сељак треба да је као Учитељ, да учи људе поштовању према живим бићима око нас: према Биљкама и Животињама, и према Мајци Земљи!


У стварности све је, на жалост, потпуно другачије. Директиве Европске Уније и финансијске планске обавезе запоселе су сељака и учиниле га економски зависним. Сељак се срозао на ниво примаоца субвенција. Премије које добија треба да му надокнаде ограничења и закинутост, али то је само делимична надокнада за губитке које трпи због погрешне националне пољопривредне политике, закона и прописа ЕУ.


Специјалисти усавршавају и масовни узгој животиња. Са Животињама се поступа као са робом. Веза са живим бићима се губи, а последица је масовна патња Животиња. Ту је и сакаћење животиња: сеча рогова, подрезивање кљунова, крила и репова, обука крава ударима струје, маркирање животиња пластичним ознакама на ушима, и тако даље. Такав узгој не може да дâ здрав производ. Ако се Животиња не осећа добро, онда је и оно што се од ње добија нездраво.



Сељак је Душа Народа!!! Ако умре сељак, умреће и Земља!

Због планске пољопривреде стара културна својина се бесповратно губи. Директиве ЕУ спречавају, па и забрањују старе методе, навике и поступке доказане током више столећа. Прерада пољопривредних сировина поверава се централизованим огромним постројењима као што су кланице, пекаре, дестилерије, млекаре, и све се то добро финансира. Да би они имали довољно посла, сељацима се брани да сами прерађују и побољшавају квалитет производа.


За преостали мали број сељака који производе биолошки чисте намирнице субвенције ЕУ су смањене, а планске обавезе повећане. Даље се, као што знамо, све само регулише. Сељак, као роб на сопственом имању обично има много дугова због неизмерне механизације и специјализације, он је измучен, издржаван, и тешко оптерећен свим задацима и закерањима надуваног административног апарата, осуђен на тегобно битисање у потпуној зависности. Зашто се онда чудимо што деца неће да наставе страдалнички пут својих родитеља?



Решење свих проблема:

Да би се заштитили од преобимне администрације која је далеко од сваке праксе треба да покажемо грађанску храброст, а не да се понашамо као леминзи.

Поставите се на место другог – биљке, животиње, човека, и упитајте се: да ли бих се добро осећао да сам на његовом месту? Ако се кишна глиста добро осећа, то значи да је Земља здрава. И Биљке и Животиње се добро осећају када могу да живе слободне, у Простору којим се правилно управља. Увек ћеш имати преимућство и огроман успех ако правилно управљаш могућностима. Треба користити Земљу, а не експлоатисати је. Систем подржава разноврсност, а не једнообразност. Од Стварања, твој задатак је да управљаш Судбином, а не да се бориш с њом. Природа је прекрасна. У њој нећеш ништа побољшати. Ако ти се ипак чини да је то могуће – у питању је самообмана. Природа је и савршена, а грешке правимо само ми, људи. Ако те страх тера на нешто – ослободи га се, он је лош животни сапутник. Ако се са уважавањем односиш према Творевини и бићима која те окружују, само ћеш бити на добитку, а Сељак ће постати најбоље занимање.



Ко је Сеп Холцер ?


Сепп Холзер се родио 1942.године као син планинског сељака на Краметерхофу (1300 метара надморске висине), у општини Рамингштаин, покрајина Салзбург. У његовом детињству није било машина за обрађивање поља, електрична струја уведена је тек 1955. у кућу.

Године 1962. преузима имање. Својом жељом за експериментисањем и даром за посматрањем пробао је различите могућности у обрађивању поља, воћарству и повртарству, узгоју риба и говеда, на свом имању које је климатски и што се тиче плодности тла смештено екстремно неповољно, од 1100 до 1500 метара надморске висине. Сасвим природно и пажљиво крочио је неконвенционалним путевима и то тако успешно да му се у међувремену диве свуда у свету и питају га за савет. Његов Краметерхоф у међувремену годишње посете десетине хиљада људи.

Пољопривредник- бунтовник Сеп Холцер узгаја на свом планинском имању кивије, трешње и тикве, усред зиме бере ротквице, а његове житарице расту у шуми. Краметерхоф је већ дуже време симбол новог начина пољопривреде.

Сеп Холцер је развио властити облик пермакултуре која је већ била предмет научних истраживачких радова и један од пројеката на ЕXПО-у 2000 у Хановеру. Спретним искориштавањем еколошких односа и природних циклуса оставља природу да ради и уз минимални труд- без да је оптерети – постиже максимум економског успеха.

Да се овај концепт може применити на различите услове околине, Холцер показује као саветник у многобојним пројектима, где се разорена тла уз помоћ пермакултуре поновно претварају у пољопривредно земљиште.