У селу Кајтасово, у нетакнутој природи, живи брачни пар Станковић који је продао све што је имао у родном Вршцу и сад ужива на свом имању и гостима на рубу Делиблатске пешчаре. Замислите да живите у кући до које поштар не доноси рачуне за струју, воду, телефон и грејање, да се притом будите уз цвркут барских птица које прелећу врбе, а око вас нетакнута природа, која у ово доба године буја. Да ли бисте били срећни?

Снежана и Сава Станковић, брачни пар који је пре нешто мање од деценију напустио родни Вршац, срећу и мир пронашли су на улазу у село Кајтасово, крај мртваје реке Караш, на салашу који су назвали „Зелени двор”.

– Салаш се налази на крају света па још мало иза – каже у шали Снежана. Одређеније, на рубу је Делиблатске пешчаре, где у кругу од 50 километара нема ни једног загађивача. Прве године новог миленијума купили су кућицу са ливадом од скелеџије који је некада превозио сељаке са њива са једне на другу страну реке, а потом су је доградили и прилагодили својим скромним потребама.



Повратак природи


Преживели смо инфлацију, бомбардовање и изгубили пуно новца, а онда смо једноставно „пукли” од таквог живота и једног дана одлучили да све продамо и вратимо се природи. Чим смо угледали ово место, обоје смо знали да је то – то. Овде имамо све што нам треба. Беремо печурке, лук, шаргарепу, скупљамо орахе, а риба има „кол’ко хоћеш”. Од биља, којег има у изобиљу, правимо разне врсте ракија (ораховачу, траварицу…), ликера (рецимо од белог бора) и чајева, а купујемо само оно што је неопходно – објаснила нам је увек насмејана домаћица.


Ако сте се икада, игде ван свог дома одмах након првог стиска руку осетили као да сте код куће – а утисак вам се продуби после попијене домаће траварице – то је непогрешив знак да сте на правом месту. Ако вам не смета да донесете воду из бунара или да насечете дрва да бисте се у хладно вече згрејали уз „смедеревац”, доживећете све оне „мале велике ствари” на које смо сви одавно заборавили.


Гости у „Зеленом двору” су заљубљеници у природу и по принципу добре воље. Сами донесу шта желе да им се спреми, или једу оно чега има у кући. Свако учествује у трошковима домаћинства, ради, помаже, све сходно личним могућностима. У два бунгалова и једној дозиданој просторији увек ће се наћи места за оне који воле дружење уз пецање или вожњу чамцем, а желели би да преноће или остану мало дуже.


Струје има само у главној кући и добија се из једне соларне плоче, што је довољно да се напуне мобилни телефони, мало слуша музика, и у вечерњим сатима погледа неки филм на мајушном телевизору.



Љубимац салаша је магаре Бата, које је овом репортеру скинуо сат са руке и извукао зубима мобилни телефон из џепа.

– Не знам ко га је то научио, имамо га тек два месеца. Мора да је радио у неком циркусу. Веома је миран, па га деца највише воле – каже Сава.



Имали су на салашу и сто коза, од чијег млека су правили сир, али их је нека болест све покосила, и то је, каже Снежана, био један од најтужнијих догађаја откада су се доселили. Сада живе од Савиног рибарења и онога што задовољни гости оставе.


– Код нас долазе доктори, судије, глумци, певачи… и сви се на уласку у Салаш „пресвуку” у обичне људе. То је једини услов да се сви осећамо добро. Странци који на двоточкашима наврате, јер се налазимо на бициклистичкој карти света, први пут пробају наш домаћи хлеб са орасима и разним семенкама, или онај од кукурузног брашна, па то дуго препричавају, као и утиске о укусу пљескавица од рибе или чорби од коприве коју претходно сами наберу.



Још се препричава и анегдота како је један наш познати глумац засмејавао госте три сата, толико да су слушаоци падали са клупа око стола и плакали од смеха, а онда је мирно опрао све судове искоришћене за послужење, иако је каснио на пробу два сата, прича даље Снежана.



Прошлог лета су у гостима имали групу археолога која је ископавала на оближњем локалитету Дупљаја. Пронашли су ћуп пун старог новца, прстења и наруквица. Снежана је имала ту привилегију да, као прва жена после неколико векова, уз одобрење шефа екипе, на рукама и прстима осети, на кратко, накит из ћупа.



Без званичног ценовника



Општинске власти упорно покушавају да их „удену” у локалну туристичку понуду, али без успеха, јер они се противе глобалном индустријском туризму. Снежана је радила у угоститељству десет година и зна да искористи све из природе: разне печурке, пужеве, коприву и друго дивље растиње, а главни специјалитет су јој хлебови. Сваког јутра их умеси неколико врста.



За услуге које ово место пружа не постоји званични ценовник. Гост сам осети како и колико да се одужи. Па и ако немате да платите једном, имаћете други пут, јер коме се свиди, сигурно ће се вратити у „Зелени двор”.



– Ко дође на наш салаш и свиди му се, он је пријатељ наше куће. Плаћање није обавеза, и људи то не могу никако да схвате. Стално су оптерећени ценом услуге. Ми им говоримо да буду опуштени и дођу само да се дружимо. Наравно да нам значи да од примљеног новца купимо брашно, квасац, неке зачине, да поправимо кућу или бунгалове, докупимо кревете и ћебад, али то није услов да се дође – објашњава Сава, а Снежана додаје: „Волимо да се дружимо, и нисмо побегли из града због људи већ због градског начина живота”.



Пре неколико година, Сава је преживео два тешка инфаркта, а одмах потом је Снежана имала мождани удар. Једва су повратили здравље. Од тада, врата њиховог „двора” су отворена за сваког госта добронамерника. Сваке године у јулу, за три дана овде прође око хиљаду људи који уз песму и добро расположење у зеленој оази заједно са домаћинима прославе нови живот.



Како стићи


Има неколико начина да се стигне до салаша „Зелени двор”. Кад од Беле Цркве кренете ка Ковину, у Кајтасово скренете код „Ђавољег моста” на каналу Дунав –Тиса – Дунав. А у Кајтасову већ свако зна где су Станковићи: иза села скренете десно, прођете ливаду и багремову шумицу и – ето га салаш. Можете доћи и из правца села Гребенац, родног места Васка Попе.


СНЕЖАНА И САВА СТАНКОВИЋ

КОНТАКТ ТЕЛЕФОН:
064/ 232-74-50
ВЕРОВАТНО ЈОШ ВАЖИ !?