Констатација да су жене на селу занемарене и у неравноправном положају, не само у односу на мушкарце, већ и на жене у урбаним срединама, постаје опште место. Уназад деценијама мало се тога променило. За разлику од на пример почетка 20. века, када су жене на селу биле упућене само на рад на имањима, данас један мањи број жена, које живе на селу, раде у граду. Код куће их ипак чека све што и оне које не раде, домаћинство, башта, штала. И где је ту напредак? У чињеници да за свој рад у граду добијају плату, те да су макар делимично, финансијски независне. Ипак, не мали број њих своју зараду дају главном мушкарцу у кући, мужу, оцу, свекру, брату. Јер још увек највећи број сеоских мушкараца, знатно већи него што је жена, одлучују о расподели новца који зараде сви чланови домаћинства.

У Србији је, слободно можемо рећи, положај сеоских жена маргинализован. Њихов рад у већини случајева није плаћен. Већина од укупног броја становника Србије живи на селу, око 55 одсто и у већини су жене.
Према Другом извештају о имплементацији Стратегије за смањивање сиромаштва у Србији из 2007. године, на руралном подручју чак 71 одсто домаћинстава или нема земљу или је има мање од једног хектара, а чланови таквих домаћинстава, у већини жене, највише су изложени ризику од сиромаштва. Генерално гледано, социјални и економски положај жена на селу одређен је и условљен крајње неповољним статусом сеоских домаћинстава. Поседи су уситњени, узгаја се од свега по мало, али недовољно да се обезбеде вишкови за тржиште. Сеоске средине најчешће немају здравствене и социјалне услуге. Истовремено, сеоска породица је устројена по изразито патријархалном моделу, те већина поседа припада мушкарцу у породици. Мушкарац је власник имовине и куће, домаћинство се заснива углавном у кући мужа. Тако долазимо до податка да су жене власнице тек око 16 одсто укупног броја пољопривредних имања, а да су власници кућа мушкарци у невероватном броју од 88%. И средства за производњу су у власништву мушкараца, па је већ из овога јасно да су жене на селу углавном обесправљене.



Лични пример

Драгана Росић (56) је након смрти родитеља, заједно са сестром наследила велико и развијено сеоско имање. Када се удала отишла је да живи у кући свог мужа, са бројним члановима домаћинства у четири генерације. "Били су сиротиња, шта да ти причам. Куће две од набоја, земљани под, у штали две мршаве кравице, у обору једна спрасна крмача, 4 хектара под обрадом и нешто шуме, а ја дошла из велике, богате куће. Сестру и мене просили момци из четири села. Биле миражџијке. Ја заглавим са овим мојим. Дали моји мираз, те започнемо да зидамо кућу. Их, шта сам малтера претерала у колицима, колико цигле пренела, а успут кувај, пери, трчи у башту, њиву, шталу, подижи децу. И млеко сам разносила по кућама, продавала понешто од поврћа и сир на пијаци, само да имам свој динар. А и он одлазио у градњу куће. Е, кад су ми поумирали родитељи, ја помислим сад сам на своме. Сестра узе свој део и продаде. Мој муж навалио да и ми урадимо исто. Који ми, питам га, то је моје. Кад ће он мени ни пет ни шест, или продајеш или се разводимо. И шта ћу, продам, он купио неке машине и ја опет немам ништа. Зато сам ћерке ишколовала и обе живе у граду. Муче се, али ја им утовим свињу, закољем пилиће, спремим све од поврћа за зиму, па се некако снађу."

Шта кажу закони

Ниједан закон у Србији не препознаје пољопривреднице као посебно дефинисану категорију становништва. Супружници, који живе заједно, не могу да буду власници два одвојена газдинства. Друге професије нису овако дискриминисане, па налазимо брачне парове у којима су обоје адвокати, лекари, трговци или било шта друго са одвојено регистрованим делатностима.

Милорад Нешић (54) каже да је његова жена дискриминисана од како се удала. Није имала право на трудничко ни породиљско одсуство, боловање. Деца касније нису остваривала право на додатак јер су имали нешто више земље од минимума од једног хектара. На овај проблем је указала и доскорашња министарка пољопривреде, Снежана Богосављевић Бошковић: "Чак ни власнице пољопривредних газдинстава, а њих је тек 17 одсто, немају право на породиљско одсуство, јер по Закону о раду нису у радном односу. При том, држави плаћају доприносе за здравствено и пензијско осигурање, једнако као свака запослена жена или предузетница. С обзиром на то да је међу тим ретким власницама домаћинства половина старија од 65 година, јасно је да нема речи о категорији будућих мајки."

Пољопривредницама нису доступне ни информације значајне за њихов статус, права, могућности. Пред посланицима Скупштине Србије требало би да се нађе Закон о финансијској подршци породицама са децом (Нацрт закона је одавно урађен и предвиђао је почетак исплата надокнада од 1. јула ове године), у којем је предвиђено да власнице пољопривредних газдинстава могу да остваре право на новчану надокнаду током породиљског одсуства, и то тако што би она била обрачуната у складу са основицом на коју се плаћају порези и доприноси домаћинства. Закон би по одредбама које се односе на пољопривреднице заиста био револуционаран, јер би по први пут сеоске жене биле видљиве у неком законском акту, али и даље дискриминативан јер препознаје само власнице газдинстава, а не и чланице домаћинства за које се уплаћују доприноси за пензијско и здравствено осигурање. што се пак остваривања права на дечији додатак тиче, прописи су много ригорознији. Право на овај додатак може бити остварено уколико подносилац захтева, односно чланови породице, који остварују приход од пољопривреде, не поседују непокретности на територији Србије, осим одговарајућег стамбеног простора и других нужних економских зграда у пољопривредном домаћинству и земљиште у површини до два хектара по члану породице.



Још статистике

Анализирајући резултате последњег пописа пољопривреде, који је спроведен 2012. године, професорка Пољопривредног факултета у Београду, др Наталија Богданов и професорка Филозофског факултета у Београду, др марија Бабовић, тада су апострофирале да "већ основни податак о уделу жена и мушкараца у пољопривредним пословима показује изразиту несразмеру". овај попис је наиме показао и потврдио значајне родне разлике које су видљиве у мањем учешћу жена међу власницима и менаџерима пољопривединих газдинстава, мање су заступљене и као чланови породичних и газдинстава у власништву правних лица и предузетника, али зато по броју предњаче међу члановима који су ангажовани као радна снага на газдинству. Жене на селу се, показао је попис, знатно ређе појављују у обављању руководећих послова на газдинству. На нивоу целе Србије тек 17,3 одсто жена су власнице газдинстава. међу менаџерима на газдинству има их још мање, тек 15,9 одсто, а још мање оних млађих од 35 година. Зато су огромна већина међу члановима породице који обављају пољопривредну активност. У исто време, оне су мањина међу запосленима на имању, од 26.279 стално запослених, тек 6.685 или изражено у процентима само 14,8 су жене, наведено је у попису из 2012. године. Зато сеоске жене представљају већину у бесплатно радно ангажованом становништву. Њихов радни дан започиње са првим зрацима сунца, а завршавасе кад падне ноћ. У сезони пољопривредних радова, раде знатно дуже од прописаног радног времена, неретко по 12 до 15 сати. Њихов рад није плаћен новцем, не добијају плату, тако да испада да раде за смештај и храну. Ретко која сеоска жена се одлучи да покрене сопствени бизнис у оквиру пољопривредне производње. За тако нешто им недостају средства за улагање, подршка околине, неповољни кредити. Чак и када се охрабре да започну некакав бизнис, онда је то најчешће нешто из домена домаће радиности, попут штрикања, веза, хеклања, спремања зимнице. тек занемарљив проценат њих се бави озбиљном пољопривредном производњом и то у партнерству са неким мушким чланом породице.

Разлози овако неповољној структури и статуса жена на селу, леже у традиционалном моделу наслеђивања и већински не еманципованом становништву села у Србији, одсуству информација и незаинтересованости друштва у целини за њихов положај.



Горица Глигоријевић


Текст преузет са https://www.glyph.rs/