Депресија и страх од оног што носи сутра надвили су се над градове као црни облаци. Иако су јасно видљиви издалека, реке људи са села и малих градова и даље се сливају у велике урбане центре у потрази за бољим животом. Оно што тамо налазе најчешће није ни живот, а камоли бољи. Да ли је напуштање села заиста решење?

Повратак на село

Није ни чудо што се старији људи одувек, кад заврше са радним веком, уморни од таквог живота у граду који им је дао само преживљавање, враћају селу, на парцеле и старе куће које су им остале од предака.

Поред оних очитих предности као што су спокој, тишина, чист ваздух, чиста вода, могућност узгоја сопственог воћа и поврћа које није третирано отровним хемикалијама, на селу проналазе и оне мање очите као што су руковања и непосредна безмрежна комуникација која полако пада у заборав.

Људи на селу не пролазе једни кроз друге него једни поред других, свесни постојања других живих бића. Још једна од огромних предности села је смиреност која проистиче из спорог протока времена које као да тече дупло спорије него у ужурбаним градовима. Ово наравно позитивно утиче на становнике села који имају много мање проблема са депресијом, нервозом и обољењима проузрокованим притисцима на психу.

На први поглед, живот у већим урбаним срединама пружа разнолик живот препун могућности за остваривање снова. Кад се мало боље погледа, за већину људи тај живот и није толико разнолик него више личи на један монотони дан који се развукао на читав живот, сурови дан у коме се дечачки снови о будућности гасе један за другим, иза себе остављајући само празнину и осећај неостварености.

Прихватили смо депресију, стрес и несанице као нешто нормално, нешто од чега савремен човек не може да побегне ако жели да буде узоран члан овог друштва и да живи од свог, најчешће, недовољно плаћеног рада, прихватили смо да будемо несрећно срећни.

Миграције становништва из села у градове две највеће земље света, Кине и Индије најбоље осликавају колико људи тражи срећу у градовима. У Индији је од 1951-2011. године број становика који живе у градовима нарастао са 17% на 31%, док је у Кини од 1990-2013. тај проценат порастао са 26% на 53.7%. У 160 земаља света више од 30% становништва живи у градовима, и тај број стално расте.

Село је савршена средина за одгој деце јер се на селу деца буде уз цвркут птица а не уз звуке бушилице за бетон, саобраћаја или гласне музике која допире из оближњег кафића.



Живећи у складу са природом, деца брзо науче да је цене и да је чувају. Родитељи не морају да буду у грчу сваког тренутка питајући се да ли им је дете сигурно стигло до школе или пријатеља јер се стопа криминала на селу веома ниска па су деца која живе на селу много безбеднија него она која живе у граду.

Оно што данас додатно олакшава живот ван граница града је интернет који пружа брзу и једноставну комуникацију са целим светом. Више није неопходно велико груписање људи на малом простору ради лакшег комуницирања и размене информација.

Сад можемо да пратимо све што се дешава у свету па чак и да радимо из удобности уљуљканог живота на селу док посматрамо ведро ноћно небо са милионима звезда којима се сваке ноћи изнова чудимо јер, због градског светла, смога и магле, нисмо ни знали да на небу постоје други објекти осим Сунца и Месеца.

Од свог настанка градови су политички, економски и културни центри који привлаче мноштво оних који желе да се остваре у једној од тих грана или просто желе да свој поштени сељачки, муком зарађени хлеб, замене оним лакшим, градским, сервираним из туђе пећи, направљеним туђим рукама. Немамо кад да се запитамо ни шта је све у том хлебу, ни на каквом је столу мешен. Кад сви једу јешћу и ја. То је психологија за којом се већина поводи. Нисмо ваљда сви будале.

Због великог броја становника нам се чини да су градови занимљивији и непредвидљивији него што је то заиста случај. Могло би се претпоставити да ће се у свакодневним сударима стотина хиљада или милиона неповезаних живота дешавати много хаотичније реакције. Али то није случај.

Градска свакодневица је прилично монотона, понека пљачка, силовање, убиство, протести… Све брзо досади. После једног истраживања о градовима, швајцарски физичар Алберто Хернандо је рекао:

„Дошли смо до сазнања да се скупине које броје чак и милионе људи понашају као кохерента целина. Милиони индивидуалних слободних и непредвидивих одлука доводе до заједничког исхода који је заснован на основним законима и принципима.“

Дакле, чини се да живећи у граду, полако губимо себе и постајемо део целине. Из угла владара то је добра вест јер је лакше управљати мноштвом које се понаша као један организам него сваком индивидуом посебно. Из угла невладара, то није добра вест јер то значи да само привидно доносимо одлуке јер су оне све време дириговане.

Улицама градова према пензији марширају гомиле људи који још нису ни свесни да су већ одавно роботи. Читав дан је испланиран а пола га проведемо трпећи ствари које су нам стале на пут – црвено светло на семафору, редови у којима заглављени чекамо, бескрајне рекламе на телевизији… Дружење и породица ће да сачекају неки други дан.

Због убрзаног и стресног живота у граду и усамљености до које он доводи многе своје становнике, све више људи схвата да им село, чак и оно удаљено само десетак километара од града, доноси бег од већине проблема које им он ствара.

Због тога нас не треба чудити ако у наредном периоду будемо видели све више повратника природи и здравом начину живота.


Милан Гајић

Текст преузет са https://www.srpskimagazin.com/