Изговарам седамнаести пут, тог дана. Сада већ намрштена, док продавачица покушава да ми поред папирне ували И пластичну кесу. За један мали кроасан. Који ћу одмах појести. Нуди ми ту кесу као да ми чини услугу, уз осмех, брижно. И без трунке имања појма. “Па како ћете овако?”, покушава још једном да ме увери да ми кеса ипак треба.

Осврните се мало око себе. Свуда су око вас. Пратите развој ситуације у близини неке пијаце, викендом. Две крушке – кеса. Три краставца – друга кеса. Шеснаеста кеса. У рукама кесе. Лете кесе. На све стране кесе. Руке пијачних продаваца их немилице чупкају са гомила које висе са тезги. “А да вам појачам?”. Хиљаде И хиљаде кеса. Милиони кеса, Кесе, кесе , кесе, кесе кесе…Аааааа! Гушим се само гледајући их!

Тако банално јефтине, тако прескупо плаћене.

У књизи “Еколошка интелигенцији” Данијел Големан пише : “Наш свет материјалног изобиља стиже уз етикету исписану скривеном ценом. Нисмо у стању да сагледамо меру у којој ствари које купујемо И свакодневно користимо имају И другачију врсту цена – штету коју наносе планети, здрављу потрошача и људима чији рад обезбеђује нашу удобност и потрепштине”

А где завршавају ти милиони пластичних кесурдача? Товаре се и шушкају у неком забијеном кухињском ћошку, све док не почну да нам сметају. И онда се дохватите великог спремања И све их побацате! Готова ствар, решили сте их се. У вашем се удобном дому лакше дише!

Али само у вашем дому.
Јер шта онда?
Да ли се бацањем гомиле кесурдача у смеће ваша одговорност завршила?
Где иду све те кесе, питате ли се некада? И све те кесе, и сво то смеће које свакодневно у тонама штанцујемо и решавамо га се без трунке осећаја, свести и савести?
Кад оде из нашег дома, више није наш проблем.
Зар?



Нисам знала како да му помогнем. Једном голубу у парку, коме се око ноге запетљала – кеса. Пробам да му приђем, једва полети. Кад полети, кеса се као падобран отвори. Па не може далеко да оделети. Гледала сам га тако, и плакало ми се од тог смешног призора. Један голуб мање-више, а? А одакле нама то право? Макар и на штрокави живот тог једног јадног београдског голуба?

Морске корњаче најчешће умиру зато што прогутају пластичну кесу мислећи да је медуза, јесте ли знали то?


Недавно је дневна видео вест на посећеном порталу била симпатична прича о киту који се врзмао око рибарског чамца, негде на пучини Атлантика. Рибари су се најпре уплашили, схватајући да животиња која је већа од њиховог пловила ту са неком намером. Све док кит није изронио сасвим близу чамца, а они видели да му се за чељуст закачила – кеса. ЦЕО кит. Једна кеса. ЈЕДНА кеса. Један цео кит је могао да умре због једне кесе.Највећи сисар на свету.

Пластична кеса се не рециклира, све и кад би рециклажа овде и функционисала. Већина великих ланаца уводи биоразградиве кесе, али то је само малецки и нецеловит корак. Најкоришћеније “пијачарке” и оне пекарске и даље су огромна пвц пошаст.

“Какви бре еколошки проблеми кад немамо ‘леба да једемо!”, као да те чујем. Прво то није тачно. Друго, то те не ослобађа одговорности. Треће, одговорност те не кошта ништа. А треба знати И да тај ‘леб, кад га већ једном зарадимо, потиче из земље. Оне исте у коју смо годинама бесомучно трпали И трпали своје смеће. И круг се затвара. И почиње нови. А ми бацамо. И једемо. И бацамо. И пијемо. И бацамо.

Док чекамо зелене законе и власт која ће, осим добру јагњетину, умети да препозна И ужасне еколошке проблеме у сред којих живимо, препуштени смо сами себи. У време када је рециклажа у Србији чист инцидент, остаје нам једино да мислимо о својим поступцима.
Тако мењамо свест.
Мењајући свест, мењамо свет.
Ја. Ти.
Уз једно просто “Не треба ми кеса”.



Милица Степановић