Куће нам се сеоске ухватиле у коштац са коровом. Таман кад дође зима да мало одморе од врзина, њима се супротставе снег и лед. Пуцају зидови наших кућа гласније него било какво оружје у било којем рату који се догодио било кад и било где, између било којих страна било којих држава у ма каквом свету. Падају црепови и пуцају прозорска окна, а домаћини просе по београдским улицама, седе у кожним фотељама или мирно спавају у гробовима у које су их одвукли самоћа и немоћ.

Деца им се раштркала по Србији и свету и не признају да се у даљини пролама звук баш њихове трошне куће у неком селу које су одбацили обувши патике по први пут. Опанци су тад завршили у неком потоку, шуми или на путу. Остали су разбацани по селу да би неко ко некад дође ту у жељи да направи одмаралиште или ски ризорт, могао наћи исте те опанке и чудити се каква је то обућа предавајући их археолошком заводу или музејима мислећи да су нашли остатке неких древних цивилизација и да ће их ти проналасци обогатити и уздићи. Али какво уздизање када ће им у тим заводима показати слике њихових очева и дедова који носе исте те ствари које они не познају и желе да продају баш као и све друго што је наше само да би живели раскалашно.

То раскалашје обухвата све оно што њихове очи до тада нису виделе. Они постају једно са солитерима, булеварима, парковима и позицијама. Када чују птице или животиње из зоо врта, они то пријављују полицији. Ваљда не желе да чују нити један од тих познатих завичајних звукова. Ако неко дође из села, а не успе да се уклопи у урбанистички план, тада ће морати да се врати у село из којег је пре неколико година тако славно отишао и да тамо падајуће зидове своје куће подупире са багремовим стаблима, рупе крпи блатом и гледа слике својих родитеља на којима су они сад већ са окренутим леђима према синовима и кћерима који нису били ту да их сахране.




Како су само те слике ужасне. Дедови са својим шајкачама и ордењем, који су неустрашиво прешли Албанију, па удове губили по пољима која је прославио Други светски рат, гледају из слике и плачу за својим породом који је кућу, за коју су они страдали и борили се, запустио и уништио. Баке које су на сликама увек носиле белу мараму на глави, сад одједном носе црне јер жале што су икад морале да умру и то не због жеље за животом, већ због жеље за кућом, окућницом и парчетом земље. Све слике у тим кућама плачу, а повратници из великог града седе, гледају телевизор и тврде да је то влага јер је кућа на лошем месту направљена.


(прича из књиге „Некад, неко, негде“)

Милан Ружић



Текст преузет са http://iskra.co/