Након страшног разарања Србије и уништења комплетне индустрије и разарања путева, мостова, кућа и штете која се сигурно никада и неће утврђивати на овоме свету, огољен, осиромашен Српски народ, пренасељен у градовима, можда више никада и не може да се усправи у овим околностима на Брозов начин, који је ма како лош, њему једино познат.

Причају му се приче о срећи која ће доћи кроз кредите и још тужније лажи неких „милосрдних“ светских фондова који само чекају гладне и омражене Србе да их нахране. Чекање да се то заиста и деси је постало несрећа не мање тешка од бомбардовања, јер оно је трајало 72 дана и бачено је на Србију 33 000 тона бомби, од стране оних који мамкају Србију у свој загрљај у коме ће јој дати хлеба (''хлеба и игара''). То чекање је убило и наду и вољу код људи да се боре и да сами траже излаз из беде која својим трајањем уништава и последње здраве делове нације.

Ово све наравно није ништа ново и оваква описивања стања мање или више су свима позната, али шта ако су та догађања заправо један путоказ како да се Србија препороди: без прљаве индустрије, без прљавих технологија, без производње и промета хране која је произведена са много хемије, без многих понуђача кредита и задуживања ''Дођеш, узмеш и готов си''.

Неки добри економисти су одавно тврдили да су најекономичнији системи на свету мале породичне фарме које производе здраву храну. Да оне комбинујући асортиман производа и свој рад имају скоро потпуно затворен систем у коме нема много отпада и чак су еколошки веома корисни. Способни су да се брзо прилагоде промењеним условима на тржишту и да испробавају и у ходу примењују нека нова и боља решења. Ми то баш имамо. Мале поседе земље, још увек здраву воду, незагађену природу и вредан и способан народ.

Ово се све може мало и промислити кроз недавне догађаје: Ове зиме дунуо је ветар и снег је завејао путеве. Опет драма и страх; авиони, тенкови, камиони и немоћни људи пред стихијама које су се покренуле. А да ли је то баш морало да буде тако?

Присетимо се само неких наизглед безазлених потеза, који су у прошлости учињени под видом прогреса:

Сеча дрвећа по Србији, ликвидација свих дрвореда поред путева, проузроковали су формирање опасних ветрова и зими сметова снега. А некада се кроз Војводину кретало зими на саоницама које је вукла коњска запрега и нису им требали тенкови да учине путеве проходним. Тако је било и у другим равницама у Србији. Сада би сви узвикнули да за то треба пара. Треба, али много мање, него колико коштају штете. Могло би на пример да свако село или град сади у част разних јубилеја по неко дрво и да тако временом пошумимо Србију. А то дрвеће могли би да буду ораси и јабуке, храстови, као што је сађено за време краља Александра, када су сађене јабуке, наше домаће сорте оне ситне јарко црвене (шуматовке), што висе на дрвећу до мразева и кад опадне са њих лишће, имају велику крошњу и роде више стотина кила по стаблу, па када путник намерник или гладни сиромах застане гладан, сакупи неку јабуку, неки орах, наједе се, а воде се напије на извору, а под дрветом лепо одмори у хладу. Ако би смо то имали, онда не би постојао притисак на општинске касе или народну кухињу за топли оброк. Било је сиротиње увек, али домаћин (владар) је уређивао своју кућу да се у њој лакше живи и да нико не умре од глади.



Комасација земљишта којом се сви поносе. Укрупњени земљишни поседи. На стотине хектара земље, а нема нигде посађено ни једно дрво. Све посечено. Па кажу лепо се оре и обрађује лакше и сл. Али треба погледати и штету. Народ нехумано ради, нема где главу да склони лети од сунца, па је и оно мало трудбеника за здраву ручну обраду земље одустало и потпуно прихватило хемију и механизацију. То је допринело да имамо појаву орканских ветрова и других метеоролошких несрећа у виду изненадних невремена.

Међе су раније биле обрасле багремом, кајсијама, вишњама или неким другим дрвећем које има ретку крошњу. Тако заклоњене њиве имале су добре приносе. Сада при појачаним летњим врућинама, то би засењивало усеве и бранило их од суше. А штеточине које нападају усеве, делимично би нападале и зелену масу из крошњи тога дрвећа, па би чак и при јачој најезди штеточина, наши усеви били оштећени не више од 30%.

Истребљене су козе и дивокозе, срне и друга дивљач. А хиљадама година тај баланс дивљачи и шума са макијом је бранио Србију од пожара. Она никада није горела тако и то у време када није било ватрогасних служби овако опремљених и још се ратовало ватром; стрелама запаљеним и сл. Да је било дивљачи у шумама које су гореле да поједу макију (трње и жбуње), не би имало шта да букне и да тако брзо уништи толико наше благо.

Исушене су мочваре и ритови због Ђердапа дуж Дунава. На то су указивали многи наши савесни стручњаци да не треба све ритове (мочваре) дуж Дунава да уништимо због Ђердапа, и да нађемо начина да где где разградимо насипе у ненасељеним подручјима, како би имала риба где да се мрести и дивљач да се размножава. Зашто би народ поред Дунава, који је хиљадама година ловио рибу и преживео многе окупације и несреће, сада на његовим обалама гладовао.

Већина сеиског становништва је остарила, има старе машине за обраду земље и нема у поседу много земље. Наша шанса јесу здраве баште ''Баште као некад'' (књига монахиње Атанасије која је изашла у издању Манастира Рукумија), обрада башта без механизације, хемије, коришћењем традиционалних знања. То је добро из више углова гледано. Прво таквих малих имања има много и то у поседу стновништва које нема посла. Цео свет сада вапи за здравом производњом хране, а ми други излаз и немамо. То је наша велика развојна шанса. Производња здраве хране на породичним имањима. То би јачало нашу породицу, као основну ћелију друштва како духовну тако и економску основу друштва.

Повести акцију расељавања градова. У ситуацији велике незапослености, где у малим становима у градовима живе и по три генерације по собама (цела породична задруга на 40-60м2), ако хоћемо здраву нацију, ово мора хитно да се промени.

Некада је вођена акција да се разграде породичне моћне задруге у Србији које су поседовале више десетина хектара земље и више кућа за становање у само истом дворишту. Нама не треба савет шта да се ради. Па исто то. Продати те тесне боксове, те страшне робијашнице за старце и децу и кавезе у којима неки само преноће измрцварени, одрођени од свога бића, преплашени људи. Купити за те новце макар на периферији неку кућу и окућницу, да би сте покренули неку башту и почели са регенерацијом градског обамрлог и замало одумрлог варошанског човеколиког човека.

Треба да се отворе неке агенције, које трба да воде побожни и стручни људи, који ће прихватати заинтересоване: младе, старе; све који желе да покушају живот на селу. Не заборавимо да су на селу старачка домаћинства која располажу са земљом објектима и каквим таквим ипак употребљивим машинама. Има празних кућа, које се могу закупити и у сваком селу да се отвори берза дневних послова. Ту могу да се сместе заинтересовани без посла из града; једни би одлазили на село као на радни одмор, други као допуну или могући извор прихода. Неки послови ће бити јефтинији а лакши за оне са слабијом кондицијом, али они ће после у некој следећој години радити теже и сл. Тако би се упослило много оног осрамоћеног народа који се лаже да ће бити посла и кредита, који нема коме ни да каже своју муку, а камоли затражи помоћ. Треба живети у кући нашој (Србији) како се може и са чиме се има. Имамо ми дивних паметних и стручних људи, који воле нашу земљу и који ће о овоме размислити и осмислити нешто добро.

Ако нас у свету неће, ако неће да тргују с нама; трговаћемо на нашим локалним пијацама, вашарима, мењаћемо робу за робу са комшијама, правићемо трампашки пијац, трампашке продавнице, трампашке услуге. Ми знамо ово, мењамо за оно што нама треба. А држава нека направи ценовнике и нека све то разумно опорезује и узме што мора.

Држава да даје сеоска имања младим брачним паровима под повољним кредитима. Постоје сада финансије ако страна фирма запосли нашег радника. Њему дају неку малу платицу, а фирма узме од државе много. Могла би држава из тих пара да откупи напуштена домаћинства у свим селима. То би се поштено проценило и давало младим брачним паровима као повољан кредит и пуна помоћ и савети да успеју. Ако је тако наш народ некада ишао чак у Аустралију да је насели, зашто не би могао у овој кризи да иде из градова у села и све у својој земљи у наша села.

Млади људи могли би да производе здраву храну, помоћу традиционалних знања и без штетне хемије, а онда све то да путем интернета и другим средствима презентују и они практично помажу и обучавају друге, који би пошли њиховим путем. И од тих савета, брошурица могу да остваре неки приход. Да се људи из градова повезују са њима и то појединачно.

Да постоји берза хране са малих фарми, као неки сајам у јесен и ту могу да се склопе контакти између корисника хране и произвођача. Касније могу да сарађују и без сајма и интернета, то када се успостави поверење. Није потребно да све то раде само велики системи и компаније. Мали обични људи да се повежу. Свако мало домаћинство може лепо да живи ако има десетак сталних купаца. А стални купци би викендом ишли на село и донели све што им треба, или би млади домаћини њима то носили по договору.



Да се људи од науке окрену своме корену, своме роду и да својим знањем осмисле своје место у крилу нашем и раде за добробит свих, а не неких тамо туђих система за туђу додбробит.

Да се људи уметници, присете да је права уметност она која човека оплемењује, која му помаже да буде бољи, да буде човечнији, а не животињскији, па ће њихов рад народ да пригрли и да радо награђује, па неће морати да се наслањају на белосветске болесне критичаре и идеје стране Србском народном бићу.

И најважније је да се омогући Хришћанима да одгајају своју децу према својим уверењима. Да имају људска права, да их не тероришу на сваком кораку од детињства до старости. Кроз школе да не покушавају да хришћанску децу шокирају неким непримерним теоријама. Да имају макар једну школу (имају све групе своје школе, хришћани Срби немају), да имају макар једну дневну новину и један ТВ канал где би људи могли да сазнају нешто што је у складу са Хришћанским учењем. То и није тако захтевно. Према попису Србија има много људи који се осећају православнима (више од 90%), а све политичке опције имају потпуно равнодушан став, према том питању.

Нама је за све што се буде догађало потребна Божија помоћ. То је наш највећи и најсигурнији савезник на овоме свету. Ми је морамо молити, тражити и заслужити. Чувајмо се свега чиме га љутимо. Да нам и потомство буде благословено и да нам буде враћена радост живљења.

Препознајмо проповеднике зла, чувајмо своју душу и чувајмо поверну нам породицу, поверене ученике, ако смо васпитачи, поверено село варош, цео народ, сходно томе где смо и на коме смо месту. Чинимо свако на свом месту добро онако и са онолико моћи колико нам је Бог дао. Сви знамо шта је добро. Сви знамо шта нас очовечује, а шта расчовечује. Сарадња са злом и када се чини да је безазлена и да неће донети непоправњиву штету, увек то зло утискује међу нас и после тражи неко своје право да међу нама разара наше национално биће.

Свети Владика Николај каже: ,,Зло и није толико јако колико добро неће да се брани''. Бранимо Добро у нашим малим животома, јер свет у коме то није циљ постаје зверињак.




Текст преузет са http://svetinjebraniceva.rs/