Кристина Кљајић је млада жена са јасном визијом и јаком вољом. Рођена је пре 35 година у Београду, дипломирала на Архитектонском факултету у Новом Саду, живела једно време у Швајцарској, радила у Црној Гори као архитекта док није одлучила да не жели да проведе свој живот пројектујући "конфекцијске бетонске кавезе". Након тога је држала часове јоге и креативног плеса јер је плес њена велика потреба и љубав.

Мајка је две девојчице од 5 и 2 године. Каже да је до рођења прве ћерке била прави номад, увек спремна да спакује ранац трагајући по целој Србији за местом где ће свити гнездо. Пре неколико година, након проучавања искустава у другим земљама и сопствених покушаја, успеха и грешака, на интернету је пласирала своју платформу Иницијатива еко села Србије која привлачи пажњу све већег броја присталица.

По правилу, ради се о образованим људима који имају потребу и намеру да пронађу неки други модус вивенди у односу на оно што у граду нуди врли, нови свет. Кристина сада живи на релацији Крагујевац (одакле јој је други муж) - Нови Сад - планина Рудник, где са групом истомишљеника ради на изградњи еко села - заједнице четири породична домаћинства. Таква заједница (у западном свету њихов број убрзано расте) је заснована на сличним циљевима, солидарности и поверењу, а првенствено на холистичком приступу животу и природи.



















"Можда ће неко помислити да је моја жудња да себи и својој деци омогућим живот у природи и у складу са природом производ мог одрастања на Авали и носталгије за срећним данима детињства, каже Кристина. "Сигурно је да има и тога, али далеко је важније то што сам ја сасвим убеђена да живот у великим градовима на много начина ограничава људску слободу и води ка постепеној физичкој и духовној деградацији коју ће осетити и следеће генерације.

Не ради се о враћању у 19. век, како неки површно суде, већ о имплементацији свих савремених знања у један еколошки приступ животу, ради будућности својих породица. Сачувана је индивидуалност породичних домаћинстава, али се обнављају драгоцени сеоски обичаји заједничког рада по потреби, мобе, трампе, подела знања, искустава, алата, чиме сваки члан заједнице добија више времена за себе и своје лично стваралаштво.

Замислите колико то олакшава живот, ако повремено једна особа скува за целу заједницу, причува децу, или сви заједно учествујемо у дренажи земље, садњи, брању, прављењу зимнице", додаје. "Верујем да је дом тамо где смо заједно. Не везујем се емотивно ни за једно место и могу да живим било где у природи, само ако сам окружена енергијом добрих људи и ако сам слободна да испољим своју креативност. Све је више људи и породица који се самостално враћају на село али ја жудим за нечим другим, а то је заједница.

Пре три године група нас је покушала да ову идеју реализује али нисмо имали успеха. Прво, изабрали смо предео (Пештерска висораван) где нисмо могли да остваримо план о пермакултурној башти, друго, лети су нам пресушили сви извори и остали смо без воде, а онда су на ред дошле оптужбе и дискусије шта је мушки, а шта је женски посао. У сваком случају, ја то искуство видим као једну добру школу и корисну грешку из које сам доста научила.

Сада неколико наших породица ради на реализацији еко заједнице на Руднику и приводимо крају изградњу првог објекта од природних материјала (земља, слама, дрво) који ће бити срце заједнице и мултифункционални објекат за боравак, кување и дружење док свако себи не сагради кућу на имању. Предео је сликовит, има довољно воде и шуме, земља је здрава а школа је удаљена само један километар."

Деградација породице и заједнице је циљ новог светског поретка. Признали ми то или не, сви се осећамо мање више изоловано и беспомоћно у својим бетонским стамбеним кућицама. Све док нам младост и здравље дају илузију снаге, ми се уклапамо, такмичимо, боримо за ситне користи, а своје ближње доживљавамо или као саборце или као претњу. У таквом друштву, на жени је највећи терет јер она мора много више да плати "слободу" коју је извојевала.

Циљ је опстати данас, издржати још мало са надом да ће се све некако, некада средити. Резултат је оно што видимо свуда око себе: усамљеност, беспомоћност, ескалација болести и алергија, депресије. Ја заиста искрено верујем да само физички, психички и духовно здрав човек може бити независтан.




Шта може да одведе градску девојку на село? Одговор почиње на "љ"...

"Желим да ту опцију понудим својој деци док расту, а кад одрасту, сами ће бирати своје путеве. Верујем да је најдрагоценије што могу да им подарим слобода да безбрижно ходају боси и истражују природу без страхова, уживо а не виртуелно, желим да им приуштим здраву храну мојом руком засађену, неговану, убрану и скувану уместо хемије из којекаквих кесица и конзерви.

Многи ће рећи - па није сврха живота да ринтам на селу, а ја кажем - с оваквим убрзањем замислите шта ће бити за педесет година. Колико је већ данас самаца, депресивних, алкохоличара, зависника од пилула и интернета. Ми смо хипнотисани неподношљивом лакоћом живљења, а то плаћамо највреднијим што постоји - физичким и душевним здрављем.

Само повремено одахнемо, отпутујемо негде десет дана, подигнемо кредит да купимо нешто што мислимо да је много вредно, а не желимо да знамо да живимо у Фарадејевим кавезима електромагнетних зрачења, не познајемо првог комшију и солидарност нам се исцрпљује тако што ћемо "лајковати" петиције или сличице.

Потпуно смо у власти фармацеутске и прехрамбене индустрије која тако лепо пакује и дизајнира своје мамце. Страхујемо у себи од свега. Зар ћемо такав свет оставити својој деци? Запад се брже индустријализовао али управо зато брже и препознао принцип штапа и шаргарепе. У неким земљама Европе све брже се формирају еко заједнице, а ми смо се заглавили у некој мешавини патријархата и епских митова с једне стране, а с друге стране страха и имитирања.

Криза овде траје већ 25 година. Сада је тренутак да утремо пут својој деци. Сада се земља и имања продају скоро у бесцење, а многи послови се могу радити преко интернета. Најлакше је рећи: само да некако преживим и ишколујем дете... али шта ће то дете после тога. Можда ће имати среће да се добро уда или постане точкић у некој машинерији".


https://www.lovesensa.rs/