"Потписујући ову повељу обавезујем се да ћу поштовати природу и бринути о очувању, заштити и унапређењу животне и радне средине.

Не одричући се културног, научно-техничког, технолошког и привредног напретка цивилизације, обавезујем се да ћу у свакој прилици усмерити своје деловање тако да се нарушавање природних односа сведе на најмању могућу меру и сачува разноликост живог света.

Улажући сво стечено знање и стручност, прихватам одговорност за своје одлуке и поступке пред осталим живим бићима и потомством са којима делим подједнако право на здрав и слободан живот."




Ово је текст еколошке повеље коју сам потписала приликом доделе диплома на Пољопривредном Факултету у Земуну. Лепо речено, зар не? Нарочито ми се свиђа овај део где се обавезујем на одговорност за утицај својих одлука и поступака на друга жива бића. И на потомство, на будуће генерације. Јер,не заборавите "планету нисмо добили на поклон од својих родитеља већ смо је позајмили од своје деце".


Морам да признам да, иако је већина одлука које сам доносила након студија била у складу са овим што сам потписала, било је и другачијих. Те другачије нису биле последица свесне намере, већ пре брзоплетости и недовољне промишљености. А у трци за зарадом често се деси да нас краткорочни интереси наведу да донесемо одлуке које се после извесног времена покажу као веома лоше.


Када је моја струка у питању, рецимо да нам је циљ да стока производи што више млека, меса, јаја или вуне. Искључиво биљна исхрана није довољна па морамо да укључимо и протеине животињског порекла. Ти протеини су месно, коштано или крвно брашно која се производе од кланичних остатака. Проблем је што могу да изазову болест лудих крава, која се на жалост преноси и на људе.


А како би било да не користимо хранива животињског порекла него искључиво кукуруз и соју? То су културе које захтевају коришћење великих количина хемикалија, што за ђубрење, што за заштиту усева. А те хемикалије остају у земљи, преносе се у воду, биљке, животиње. Да не помињем проблематику генетски модификоване соје која полако, али сигурно, потискује конвенционалне сорте соје.



Па онда мало математике – ако за производњу 1 kg меса животиња треба да поједе око 4 kg житарица, а у овом моменту ситне и крупне стоке и живине на планети има неколико десетина милијарди, израчунајте колико им треба хране. И колико обрадиве површине само за њихове потребе. А где су житарице за људску исхрану. Резултат – крчимо шуме, уништавамо природу, нарушавамо еколошку равнотежу. Последице су већ ту, сви их осећамо, климатске промене су најочигледнија.


Да би смо смањили количину хране коју животиње поједу можда је решење да их спутамо, вежемо, затворимо, да не троше улудо енергију потребну за производњу? Теоријски није лоша замисао, али у пракси животиње побољевају од некретања, од атмосфере засићене амонијаком, па морамо да им дајемо антибиотике. А ти антибиотици опет остају у њиховим производима па тако стижу до људи. У људском телу се гомилају па кад се разболите од неке бактеријске инфекције морате да се лечите неупоредиво јачим дозама антибиотика него пре 20 година, јер су бактерије на жалост постале отпорне.


Ово су вам иначе основне поставке тзв.интензивне пољопривредне производње (у овом случају интензивног сточарства) – произведи што више, за што краће време, уз што мање трошкове. Ко год се имало разуме у економију зна да се зарада остварује тако што смањујете улагања, скраћујете време потребно за производњу и повећавате количину производа. На жалост, полако постаје очигледно да оваква зарада има високу цену.


Како? Па, врло једноставно - интензивно сточарство емитује велике количине гасова стаклене баште (угљен диоксид) и амонијака који доприносе глобалном отопљавању, озонским рупама, климатским променама; производња великих количина кукуруза и соје за исхрану стоке води деградацији земљишта и нарушавању биодиверзитета, загађењу пијаће воде; коришћење антибиотика повећава отпорност бактерија које нападају и људе а хормони који повећавају производњу меса или млека изазивају хормонске поремећаје код људи.


Даље, иако је човек по природи сваштојед, протеини и масти животињског порекла треба да чине свега око 10 % здраве исхране. Остало су воће, поврће и житарице. Али када год се помену лоше стране интензивног сточарства противници промена потежу аргумент да не сме да се производи мање јер треба нахранити 7 миљарди становника. Оно што заборављају или намерно прећуткују је да се у овом моменту, гледано глобално, производи сасвим довољно меса, млека и јаја за све становнике, само што је производња несразмерна – у развијеним земљама превелика а у неразвијеним недовољна.


Вођење искључиво економским интересима довело нас је до тачке када цивилизација какву је сада знамо мора да направи драстичне промене у основним ставовима јер се буквално суочавамо са питањем опстанка. Промене животне средине достигле су такве размере да више нико пред тиме не може да затвара очи јер су видљиве баш у сваком кутку планете.


Редефинисање економског интереса мораће да узме у обзир екологију, односно када одређујемо економске показатеље успешности производње хране морамо да прорачунамо колико кошта загађење земље, воде или ваздуха. Можда сте то имали прилике да видите у иностранству – за јаја рецимо, на амбалажи пише колико је угљен диоксида емитовано приликом производње једног јајета. Што мања бројка за угљен диоксид, то здравија храна. Непосредно здравија у смислу њеног састава и квалитета, а посредно здравија јер није допринела деградацији животне средине односно здравља људи.


Развијене земље, уплашене климатским променама и суровим прогнозама за будућност праве заокрет и враћају се на екстензивну пољопривреду. Реалност им је показала да интензивна пољопривреда, колико год била хваљена, није добра за животну средину. А лоша екологија онда значи и лошу економију. Подсетимо се да земље у западној Европи имају иза себе скоро пола века искуства са интензивном пољопривредом, па самим тим и много више времена да таква производња покаже своју другу страну.



Шта заправо значи екстензивна пољопривреда? То је онаква производња која не форсира високе производне резултате коришћењем вештачких ђубрива, пестицида, антибиотика, хормона, инсектицида итд. Неки од назива су и еколошка и органска пољопривреда. То вам је оно кад су краве слободне на испаши, свиње се слободно крећу и могу да се кашкају у блату, живина да чепрка по земљи и хвата глисте и пужеве. Воће и поврће се не прска и има онај скоро заборављени укус какав су многи од нас запамтили као укус производа које смо некад добијали од родбине са села.


Један од основних постулата органске пољопривреде је добробит животиња, односно такав начин гајења који неће форсирати животиње до крајњих граница њихових могућности, који забрањује употребу антибиотика и хормона, везивање, затварање и спутавање животиња. Обавеза је да животиње имају слободу кретања и могућност испољавања природних облика понашања, односно понашања карактеристичног за врсту.


Ево вам примера: знате како живина воли да се купа у прашини, да протеже крила, да чепрка по земљи и да хвата глисте и пужеве? Е па кад живину затворите у кавезе свакако то неће моћи да ради јер на пола квадратног метра стане 5 кокошака. Па им подрежете крила (да заузимају мање места), скратите кљунове (да од досаде и фрустрације не би почеле да једу једна другу), храните их рибљим брашном (да би имале што више енергије за ношење јаја), под константним су светлом да би се подстакло свакодневно ношење јаја (у природним облицима гајења скраћивање дана током смене годишњих доба организму шаље поруку да треба да успори, па коке током зиме не носе јаја; то је тзв.период одмора неопходан за опоравак). После највише 18 месеци оваквог третмана организам кокошке више није способан да производи једно јаје дневно, па се она замењује младом носиљом.


Све то уклоните и добићете идеју како изгледа органска производња - коке слободне, на паши, хране се травом, шетају се, друже се, спокојне су, добро расположене, остају у производњи бар 5 година. Па како јаја снесена у таквом систему могу и да почну да се упоређују са онима из кавеза. Да не говоримо да оваква производња не нарушава еколошку равнотежу, чиме доприноси бољем квалитету ваздуха који дишемо, воде коју пијемо и хране коју једемо.



А каква је ситуација у Србији ?


Упорно се форсира прича да је интензивна пољопривреда решење за просперитет, за велики извоз, за сјајну зараду и сл., али се упорно прећуткују дугорочни ефекти које таква производња има на квалитет земљишта, воде и ваздуха у једној држави, а тек је утицај на здравље људи права табу тема.


У реду, хајде да развијамо пољопривреду оријентисану извозно. Али размислимо шта се дугорочно више исплати. Производи из интензивних система, где са ценама свакако не можемо да парирамо на страним тржиштима, а истовремено деградирамо воду, ваздух и земљиште, или да подстакнемо органску пољопривреду, чији су производи далеко више цењени и много боље плаћени. Сем тога, улагањем у развој органске пољопривреде подстаћи ћемо опоравак напуштених и запуштених подручја, растерећење градова, пружити људима прилику да раде и зарађују. Колико има људи из унутрашњости који су оставили земљу и имање и дошли у град у потрази за послом? Ако би им се пружила прилика да раде и пристојно живе од свога рада и на селу верујем да би је многи искористили.


Органска пољопривреда у сеоским домаћинствима повући ће са собом и развој пратећих делатности (откупа, складиштења, прераде, паковања, транспорта, трговине, маркетинга), али и сеоског туризма који постаје све популарнији јер се људи све више окрећу природи тражећи опоравак и одмор од живота у градовима. Довољно је погледати неке од земаља бивше Југославије које тај рецепт примењују врло успешно.


Стално се говори и како за развијеним земљама каскамо више од 20 година. Таман довољно да квалитет нашег земљишта, ваздуха и воде може, уз мало труда, да се искористи за процват еколошке пољопривреде. Бар једном, требали би да будемо паметни па да нешто што делује као недостатак претворимо у предност.




Стела Стрсоглавец



Текст преузет са http://agroeko.net/