Код нас Срба је све црнобело. Или је у граду све супер, лаган живот, све на дохват руке а на селу је блато и нема посла. Или је на селу мир и тишина, рај Божији а у граду је гужва, смрад и глад. Ниједно од тога није истина.


Ја сам рођен у граду, одрастао на селу радећи све послове на њиви и око стоке, онда отишао да студирам у граду, 7 година живео у Атини, сад сам у Београду. С обзиром да ми мој IT посао омогућава да могу да га радим са било којег места, могу опуштено да се преселим на село и да уз минималне трошкове радим све ово што сада радим у граду, негде у природи лагано радим на свом рачунару. Али немам где. Миграција из града у село није једноставна као ни она из села у град. Нема више фабрика у граду у којима вас чека радно место а поготово не за људе без одговарајућих квалификација. Нема ни са људе са факултетом а камоли за земљораднике.


Исто тако и за село вам требају одговарајуће квалификације. А и машине. Макар нека фреза са основним прикључцима. Не можете да замислите колико људи у граду нема појма како изгеда парадајз или краставац пре него што заврши у гајби. За људе у граду храна расте и настаје у супермаркету и не занима их ништа друго. Најбитнији предмет који бисмо морали имати у основним школама, домаћинство, је одавно избачен. Људи не би смели да знају ништа о храни нити да размишљају о тој теми баш зато да би мултикомпаније могле да им продају свакакво ђубре. Нпр. месо крава које се хране другим самлевеним мртвим кравама а не травом. И после откуд толики људи оболели од рака!?


Но да се вратим на тему. Ја имам изводљив план повратка на село на којем ћу да живим од овог истог посла којим се сад бавим и добро зарађујем и живео сам преко 10 година на селу и опет сам прилично забринут око целе ствари. Неке ствари треба да се рашчисте одмах:


1. Ако нисте сами, да ли и ваша породица жели исто што и ви. Деца се лако навикну на природу јер им мозгови још увек нису превише напуњени глупостима. Куце, маце, коке, ово оно. Са брачним партнером већ иде мало теже. Ако иједан члан породице почне са причом "боље нам је било у граду, зашто смо дошли овде" највероватније ће цела ствар да пропадне.

2. Да ли имате новац за куповину плаца од бар 40 ари земље и сређивање куће у којој бисте живели?

3. Да ли имате од чега да живите у првих 6 месеци кад ћете само да радите а прихода, а ни приноса, нема нигде?

4. Да ли знате да обавите основне поправке на кући, да ли се разумете у основне радње у врту и на њиви? За ово имате обиље литературе које треба да проуче не само они који долазе из града на село већ и они који целог живота живе на селу јер већина сељака данас доста ствари ради потпуно погрешно. Моји родитељи нпр. Ево мој предлог две јако добре PDF књиге МОЈ БИО ВРТ и ГАЈЕЊЕ ПОВРЋА С ЉУБАВЉУ

5. Да ли имате доброг комшију спремног да вам помогне? Ово је најбитнија ствар у свему јер кад западнете у проблеме најпре ће вам помоћи комшија а најмање књиге и блогови.

6. Да ли сте свесни да ће вам већина пријатеља и родбине рећи да сте луди? Нико никоме ко је отишао са села у град није рекао да је будала. Нико то не жели ни да призна. Лако се иде низводно макар се ишло и у пропаст. За узводно треба челична воља. Колико воље стварно имате?

7. Чиме ћете да се бавите на селу осим рутинских ствари у врту? Ипак вам треба нешто што ће вам донети новац да платите рачуне за струју, деци књиге, одећу, неку основну механизацију итд. За неке знам да узгајају шампињоне, неки гаје чинчиле, неко прави козији сир и млеко, неко узгаја неке посебне сорте свиња итд. Све су ово уносни послови за које вам не треба много земље и улагања.

8. Да ли имате план Б који ћете да извадите из рукава кад све остало пропадне?



Причао ми је игуман манастира Ђурђеви Ступови да је неки наш човек из дијаспоре дошао на идеју да откупи цело једно напуштено село подно Сопоћана. Нашао је групу људи (8 породица) који су вољни да свако по једну кућу реновира у стилу српских традиционалних кућа и да ту живе. И све је било тако али после месец дана прва породица одлази, следећег месеца још једна и тако једна по једна све док нису сви напустили и сад је опет пусто.


Код мене људи кад виде да немам ТВ у кући гледају ме чудно а камоли кад им кажем да хоћу да се преселим на село. Још увек мисле да се шалим.


Имајте на уму и то да вам држава неће помоћи. Ми данас имамо парадокс да држава помаже људима да оду са села у град дајући субвенције за стамбене кредите за први стан а обрнуто ништа. Ни динара. Уз то упорно одбијају да донесу закон о задругама који би омогућио сељацима да се удружују и извозе без посредника да их деру. Политичарима некако одговара да се људи полугладни гурају у граду јер онда зависе од тих политичара и колико ће политичари да им дају. А људи гласају за оне који им дају нешто, неку цркавицу, било шта. Ако живиш на селу и имаш све што ти треба баш те брига и за изборе и за политичаре. Чак ни комерцијалне банке не дају никакве кредите за откуп напуштених имања. Толико о државној стратегији покретања села. А људи некако и даље гледају у владу да им нешто помогне. Нико нам неће помоћи. Алат у руке, раскрчите њиве, повећајте сточни фонд, удружите се и чекајте прилику. Арапи све чешће траже да откупе стоку, Руси сад траже воће и поврће, ствар почиње да се котрља, на нама је да ослушкујемо светске токове и прилагођавамо се.


Сви само причамо о повратку на село а слабо ко то реализује. Мој план знате. Волео бих да чујем и туђе планове и проблеме на које наилазе. А било би још боље да чујемо причу људи који су то већ урадили, како су урадили и како им је сад. Шта раде итд.


Искрено мислим да ће се све јако брзо окренути. Цена обрадиве земље ће нагло скочити јер ће и цена хране нагло скочити. Треба купити земљу док још можемо и пре него што је странци покупују. Живот у граду ће за многе ускоро бити пакао.

Ако сте све ово прочитали онда стварно имате јаку вољу.


Уздравље!





Божо Јовичић


Текст преузет саhttp://bozojovicic.blogspot.ch/