Кад би, којим случајем, сви они који помињу село и пољопривреду знали и за пермакултуру - шта она може да понуди и донесе - био би то значајан корак за Србију. И што је најважније, та "прича" не изискује паре и велике пројекте, нити администрацију, већ је, једноставно, треба приближити људима, а она ће саму себе учнити конкретном и могућом. Још кад се има у виду да је бар "половина Србије још кореном на селу", које је запостављено, испражњено, закоровљено и препуштено изумирању, пермакултура се нуди и као спас, а не само као - корист.


Имајући све ово у виду, књига "Практичан приручник за природан и самоодржив узгој воћа, поврћа и животиња" Сепа Холцера, више је него права препорука за нове видике у свету пољопривреде. Разог више је и неопходност да се Србија окрене масовнијој органској производњи хране која се, практично и ослања на пермакултуру. Још кад се има у виду да данас људи све више желе и настоје, не само да купе производе за предзнаком "био", већ и да их сами бирају и беру, ова могућност и оријентација постаје не само све прихватљивија, већ и неизбежна.


На већ поменутом имању Сепа Холцера, муштерије могу и саме да беру и бирају плодове, остварујући тако и непосредан контакт са природом. То су за децу најуверљивије лекције о природи и животу, а за одрасле прави предах, бег и одмор од ужурбаног урбаног света. Сваки власник таквог имања имаће вишеструке предности од непосредне продаје.


Брање, чишћење и транспорт производа, укључујући и евентуално складиштење и чување, није више његова брига. Смањује се и број радне снаге. Муштерије саме праве рекламу, доводећи нове купце. У таквим условима се, по принципу "убери сам", увек више прода него на пијаци, јер људе не треба убеђивати у то шта им се нуди, кад виде и сами. И, наравно, не губи се много ни на ономе што купци успут поједу.



То је поклон и - узорак. Али и више од тога, осећај да се гради међусобно поверење и поуздана веза са произвођачем, односно купцем.


Кад се, по методу пермакултуре, говори о земљишту и терену, просто је несхватљиво какве се све могућности отварају. На сваком терену нешто може добро да успева, само треба знати шта гајити, и како. Лекције се преузимају од природе. И подсећањем како се некада исто радило, кад је село било пуно живота и радне снаге.


Тако и на мочварном земљишту, како је доказао Холцер, али и не само он, могу да се гаје орхидеје и разне друге биљке којима погодују такви услови, наводњава се или одводњава, а већим акумулацијама загрева околина и ствара нова микроклима за усеве, засаде и растиње. Праве се рибњаци, гаје патке или гуске. Тамо где је вода беспрекорно чиста, запате се шкољке и ракови.


И шта год да се чини, важно је да се не ремети равнотежа коју природа сама успоставља. Непожељно се, било да је у питању биљка или живо створење, потискује на природан начин. Нема вештачког ђубрења, нема хемије у заштити. Делује као досетка, али је и стварно тако: ко има проблема са "страшним" шпанским пужем голаћем који брсти све редом, треба само да зна да га најбоље тамани жаба крастача. То важи и за одбрану од глодара, од животиња које насрћу на младе саднице. Има "лека" и од насртаја дивљих свиња, срна, јелена или било које друге дивљачи, која уме да направи несагледиву штету.


Зачуђујуће су једнставне а просте и лако савладиве лекције и пракса обликовања терена и земљишта на њему, стварања водених пејзажа, разчитих типова леја, затим производња биљака за зелено ђубрење, па избор одговарајућих сорти, уношење нових култура, укључујући и изградњу склоништа и складишта, и свега другог што чини свет пермакултуре.


Једна од можда најтежих "лекција" је закључни став Сепа Холцера да он не даје никаква коначна и дефинитивна решења свима и свакоме, већ позива на стално посматрање природног света и уживљавање у његове законитости. Све што је проверено може се и преузети, али не механички. Много тога се мора и својим размишљањем савладати.






Текст преузет са http://centarzaprirodnumedicinu.com/