Задужбине и задужбинарство имају дугу традицију у српском народу. У Србији има 110 задужбина, од којих је велики број, како стручно кажу историчари, неактиван, па је недавно почело законско уређење области задужбинарства и усклађивање са европским стандардима.


У Србији се задужбинарство везује за лозу Немањића. Најстарија сачувана задужбина је манастир Студеница, који је 1190. године основао велики рашки жупан Стефан Немања, а највећи задужбинар је краљ Милутин, који је за 40 година владавине оставио народу исто толико задужбина. Немањићи нису зидали само цркве, већ и зграде, мостове, болнице. Стефан Немања и његов син Растко, касније први српски архиепископ Свети Сава, манастире су зидали и ван граница тадашње Србије, највише у Грчкој, на Светој гори и у Солуну, као и у Румунији.

У Јерусалиму, Свети Сава је уз манастир светог Крста саградио конаке, а био је и ктитор Лавре св. Саве Освећеног. Краљ Милутин је саградио манастир светих Архангела Михаила и Гаврила и уз њега болницу. Српских задужбина је било на Синају и у Цариграду.



У средњовековној Србији задужбинари су најчешће били владари, имућна властела и високи црквени достојанственици. Манастир Жича је задужбина Стефана Првовенчаног, Милешева краља Владислава, Сопоћани краља Уроша I, а Градац, задужбина његове жене краљице Јелене Анжујске. Пећка патријаршија је задужбина српских архиепископа из 13. и 14. века. Ктитор Грачанице био је краљ Милутин, Дечана Стефан Дечански.

Традиција задужбинарства није прекинута ни у време пет стотина година турске владавине. До праве обнове задужбинарства, међутим, долази буђењем националне свести, када је почела борба за ослобођење од Турака, у првој половини 19. века. Највећи процват био је између 1840. и 1940. године, а задужбинари су били људи из свих друштвених слојева - успешни велетрговци и индустријалци, министри, професори, официри, владике, политичари…



На листи задужбинара међу значајнијима је Сава Поповић Текелија, који је живео од 1761. до 1842. године, племић, трговац, правник, филантроп, ктитор и добротвор, први Србин доктор права, председник Матице српске, који је уочио да је будућност Србије у уздизању тада непостојеће интелектуалне елите. Када је почетком 19. века у Пешти основана Матица српска, он је приложио 100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути, а основао је Завод за школовање српских студената - Фондацију „Текелијанум“ којој је поклонио богату библиотеку, а Матици српској поверио старатељство.


У Београду, неколицина трговца је подарила граду праве архитектонске и градитељске бисере, који красе старо градско језгро. На Симу Андрејевића Игуманова подсећа Велика Игуманова палата на Теразијама, преко пута које је отмена, необарокна палата браће Крсмановић, у којој је 1918. године проглашено уједињење српских земаља у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Илија Милосављевић Коларац, тестаментом је завештао Фонд за универзитет Илије М. Коларца и прелепу палату на Студентском тргу. Најпознатији добротвор Београдског универзитета је трговац сољу капетан Миша Анастасијевић, а његова палата је на Студентском тргу у којој је Ректорат Београдског универзитета.


Трговац Лука Ћеловић - Требињац, Михајло Пупин, научник светског гласа, председник Београдске берзе Никола Спасић, краљеви Милан Обреновић и Александар Карађорђевић, али и инострани донатори, као што је био Ендру Карнеги, амерички индустријалац шкотског порекла, из чијег је фонда подигнута зграда универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, само су нека имена великог броја задужбинара у српској престоници. У Новом Саду су Јован и Марија Трандафили целокупну имовину оставили Матици српској и црквеној општини, од чега је 1913. године подигнута данашња зграда Матице Српске. Владика Платон Атанацковић је оставио фонду Српске гимназије зграду у којој је Српска академија наука и уметности у Новом Саду.


Овом приликом још да подсетимо да и у Сремским Карловцима, који су дуго времена били седиште Српске православне цркве и српске духовности уопште, има доста задужбина, а највредније задужбине су оставили митрополит Стефан Стратимировић и патријарх Герман Анђелић.





Текст преузет са https://www.glassrbije.org/