Појам одрживе пољопривреде (sustainable agriculture) обухвата три главна циља: еколошки надзор животне околине, профитабилност газдинства и просперитет сеоске заједнице, те се може различито посматрати - са становишта Сељака и корисника производа (потрошача). Заједничко заинтересованим странама мора бити што обухватније, вишезначно, научно сагледавање и поштовање ове важне "фабрике под ведрим небом".


Тежња је да се створе услови за непрекидну производњу газдинства. Да би се ово остварило потребно је сагледати:

1) дугорочне ефекте агротехнике на особине земљишта, што је од суштинске важности за усеве и
2) могућности за стално улагање финансијских средстава.


Научни подаци потврђују да земљишту највише штети прекомерно ратарење (ерозија) и наводњавање без одговарајућег одводњавања (заслањивање тла) - што, итекако, снижава степен одрживости производње. Финансијска питања су осетљива јер је потребно постићи равнотежу релације:
улагање > приход < субвенције Државе, у производњи која се претежно одвија на отвореном и, у исто време, од животне је важности за прехрану становништва и битна је ставка кућног буџета (питање социо-економског конфликта, пресудног за одрживост биотехничког циклуса!!!).


Поред ваздуха и сунчеве светлости, који су неограничено присутни, усевима су потребне хранљиве материје и вода из земљишта, што је теже обезбедити на многим географским локацијама. После периода гајења и жетве летине, тло осиромаши у хранљивим састојцима те их треба, непрекидно, надомештати да се одржи нормални циклус кружења материје у природи и будућа производња (бесконачни круг узрока и последица пословања газдинства: тло је једино основно средство које не подлеже амортизацији у класичном смислу и може се, двосмерно, унапређивати-деградирати те, не само фигуративно, народно искуство вели: "...Сељак је срастао са земљом!"; ови постулати се крајње озбиљно изучавају у биоагрикултури чије су теоретске-практичне темеље поставили Рудолф Штаинер и сер Алберт Хаувард).



Одржива пољопривреда почива на ревитализацији тла минималним коришћењем необновљивих извора, какви су, нпр., земни гас (коришћен за превођење атмосферског азота у вештачко ђубриво) или руде (фосфати). У принципу, непресушни су извори усвојивог азота:

1- рециклирани биљни остаци и ђубриво анималног/хуманог порекла;

2- легуминозе и биље који живе у симбиози са бактеријама, азотофиксаторима (соја, пасуљ, боб, лупина, луцерка...);

3- прилагођавање индустријског процеса азотне фиксације за коришћење водоника (можда и електричне енергије соларних ћелија и ветра) уместо земног гаса;

4- генетички инжењеринг не-легуминозног биља, стварање биљних организама способних за симбиозу са азотним бактеријама или, чак, азотофиксацију без микробиолошких симбионата (ова могућност се проучава од 1970-их година али ни данашња биотехнологија још није дорасла овоме изазову а, треба нагласити, све је веће противљење еколошки освешћених људи у погледу оваквих истраживања!!!).

Надаље, врло су ограничене могућности за одрживу замену, нпр., фосфора и калијума, другим, обновљивим, изворима.


Нека пољопривредна подручја имају довољно воде од атмосферских падавина за раст усева док већина других оскудева и потребно је градити системе за наводњавање. Иригациони систем мора бити одржив, обновљив, извор воде, пажљиво надзиран, који користи ни више ни мање воде него што је природно потребно усевима јер, у супротном: постаје неефикасан, необновљив извор.


Напретком технологије бушења дубоких бунара и постављањем снажних пумпи у једно време се сматрало да се тако може решити питање наводњавања великих површина - међутим, ово није успешно решење, непредвидљиво је, јер зависи од количине падавина и великих материјалних улагања - а дешавало се да подземни резервоари воде пресахну због објективних/субјективних разлога.


[Опомињући, речити примери деликатности газдовања водним изворима су, нпр., опадање нивоа Аралског језера некритичким црпљењем река Аму-Дарје и Сир-Дарје... прекомерно исушивање ритова у Панонској низији који су битни за одржавање водног режима... убрзана девастација шума у Републици Српској (смањивање водног потенцијала тла и пресушивање извора живе воде), чему се покушава стати на пут...; позитивну слику имају познати системи за наводњавање у Бугарској, Грчкој и Израелу - свакако, треба пажљиво проучавати системе наводњавања Персијанаца, Египћана, Инка, Маја... чије су цивилизације почивале на детаљним спознајама одрживог кружења воде и успешној агрикултури!!!].


Због ограничености природних ресурса, неефикасна пољопривреда их исцрпљује и смањује могућности за даљу набавку и настављање производње. Овако заснована, извор је, како загађивања животне околине тако и великих финансијских трошкова. Ово је пољопривреда која, углавном, зависи од богатства тла и финансијских дотација друштва те, краткорочно гледано, још успева остварити бољи економски ефекат него добро заснована, одржива, еколошка агрикултура - што, сведоци смо, не може бескрајно трајати.


Економски посматрано, фарма мора остварити приход, што зависи од начина продаје усева на тржишту. Најповољнија је продаја на самој фарми, јер лакше покрива трошкове производње и остварује најкраћи пут до купца. Продаја на удаљенијим локацијама захтева сложенији систем економског сагледавања јер укључује додатне трошкове паковања, рада и транспорта (дисконти, супермаркети). Овако се формира ланац састављен од произвођача, прерађивача, трговца и потрошача. Остварује се већи приход због истовременог, јефтинијег, транспорта већег броја јединица производа. Међутим, ово се не може назвати одрживим системом јер зависи од коришћења необновљивих извора - транспорт, прерада, паковање, манипулација... Шта више, овакав систем је осетљив на низ променљивих, мало предвидљивих, појава које могу изазвати разнородну ланчану реакцију: штрајкови, ратни сукоби, цене енергената и глобални економски услови као што су: цена рада, каматне стопе, нова тржишта и цене пољопривредних производа (колика шароликост влада по последњем наводу, зорно сведочи тужан пример да је цена афричке сирове кафе, у моменту утовара на брод, већ постигла 2000% у односу на произвођачку, што је незамислива појава у пољопривреди развијеног света).


У социјалном погледу, развијање одрживе пољопривреде изазива дубоке промене у методима пословања и начину живота у односу на класичну која не задовољава, горе наведена, три главна циља одрживости, а под великим је утицајем тешко променљивих интереса корпорација и појединаца ангажованих у тзв. „агробизнису”.


Тачка гледишта заговорника система одрживе пољопривреде је да се настоје објективно сагледати и уравнотежити сви чиниоци производње, како повољни, тако и они други - мање пожељни. Најважнији чиниоци су: сунчева енергија, ваздух, тло и атмосферске падавине, који су природно присутни у систему као део ширих, планетарних, процеса и не захтевају никакве трошкове. Овде је једино тло доступно интервенцији човека коришћењем времена и рада (економска улагања зависе само од цене људског рада и трошкова рада машина). Такође, у домену људског утицаја је избор усева и начина њиховог гајења, где видно место заузимају плодосмена и агротехнички методи побољшања земљишта што све води оптималном задовољењу и остварењу жељених системских циљева одрживости.



Монокултура, као метод, је неодржива јер захтева додатне, необновљиве, изворе као што су хемијска средства за заштиту и вештачка ђубрива. Тако да монокултура искључује тло из природног кружења материје, повишава салинитет, чинећи га неподесним за даље коришћење упркос све већим улагањима. Пестициди су краткорочно ефикасни и нарушавају сложени еколошки систем микроорганизама тла који омогућава правилан развој корена биљке. Научни експерименти раста биља у нормалном земљишту упоређени са хидропонском методом показују да биље 33% брже расте ако су присутни корисни микроорганизми. У исто време, извесни пестициди имају токсичан ефекат на људе и стоку, на инсекте-опрашиваче (пчеле, лептири) без којих се опрашивање мора вршити коришћењем неизвесног и скупог мануелног рада - без којег не би ни било плодова. (Питање акумулације хемијских заштитних средстава у плодовима и лековитом биљу са околних површина и њихов погубан, дугорочно притајен, токсичан ефекат на људски организам излазе из оквира теме те их наводим само као смерницу за даље размишљање!!!)


Историјски гледано, фармери теже да гаје само раностасне и најпродуктивније биљке што резултује смањењем генетске разноликости која се запажа у слободној природи. Без овог диверзитета усеви постају пријемчиви за болести и долази до опадања приноса. Познат је пример глади становништва у Ирској изазваној гајењем кромпира у опасној комбинацији монокултуре и моноваријететног гајења (ово се и данас догађа код тзв. "традиционалних" одгајивача извесног биља где се на великим површинама у монокултури гаји само један варијетет - први знак деградације је вишегодишње опадање приноса од, нпр., 2% или мање, уз све већа улагања, те смањење прихода... ово је тешко уочљив процес!!!). Да се ова појава спречи и омогући одрживост система, научници саветују гајење различитог броја вишегодишњих биљних култура на истом пољу а да свака успева у различитој сезони те да не конкурише другој у погледу природних извора. Овај систем пресликава биодиверзитет у природи а као резултат има повећање отпорности на болести и смањење ерозије и губитка хранљивих материја тла. На пример, азотна фиксација легуминоза у садејству са биљкама које имају потребу за нитратима омогућава да се земљиште користи сваке године. Легуминозе у једној сезони обогате тло амонијумовим и нитратним солима тако да се друге биљке могу посејати, одгајити и пожњети са минималним додавањем хранива из других извора.


У пракси не постоји само један приступ одрживој пољопривреди него се методи морају прилагођавати сваком појединачном случају. Наиме, користе се извесни агротехнички поступци који су у битној супротности са концептом одрживости, као што је спаљивање стрњишта које погоршава земљишна својства и подстиче ерозију, слично скидању биомасе или предубоком орању, те се ситуација мења од парцеле до парцеле.



Закључак

Постављају се питања: шта се догађа уколико је фарма способна да непрекидно производи, какав је утицај на животну околину, како избећи негативне ефекте... На пример, предозирана количина вештачких ђубрива или стајњака на парцели, капиларним путем може загадити оближње реке и околне парцеле и често се превиђа да је отпадни сок код справљања силаже један од најважнијих загађивача околине уколико сило објекти немају осочне јаме... Слично овоме, ако су приноси усева ниски због испошћености тла и смањене способности задржавања воде, фармери се одлучују за крчење новог земљишта, десеткујући кишне шуме при томе, или исушују мочварна станишта и тд.





Душан Н. Ковачевић, дипл.инж.