Земљорадничко задругарство у Србији појавило се убрзо по оснивању првих задруга у свету. Разлози због којих се појавило идентични су као и у другим земљама, али услови за његов развој били су различити. За разлику од западне Европе у којима је био развијен капитализам, у Србији је увек био скоро феудални поредак, тако да је задругама било потребно много више времена да би оствариле своје задатке. У првој фази задруге су биле потрошачке, затим кредитне, а тек у каснијим фазама и произвођачке - земљорадничке.


Земљорадничко задругарство у Србији прелазило је кроз различите етапе. Историјски гледано, протекли период може се условно поделити на два дела - први до завршетка Другог светског рата и други, од Другог светског рата до краја деведесетих. Сваки од ових периода имао је своје специфичности и каракеристике.


Основни циљеви задружног организовања у Србији у почетку су такође били у сфери потрошње, а касније у сфери кредитирања производње, а све у циљу унапређења животних услова ситних робних произвођача - земљорадника, њихових газдинстава, а често и општих животних услова на селу (изградња путева, водовода, школа, струје и сл.). Земљорадничко задругарство дало је значајан допринос развоју пољопривреде код земљораднка и утицало да се значајно побољша животни стандард тих домаћинстава.


Земљорадничке задруге су биле весници бројних новина у технологији и техници и активни учесници у многим позитивним процесима унутар сеоских домаћинстава. Набављале су нове сорте и расе, обезбеђивале кредите, преносиле стручна искуства, посредовале у продаји готових производа сељака, а обављале су и многе друге послове у корист својих задругара и села у целини.



У свом стогодишњем раду, задруге су пролазиле кроз различите периоде и пословале по различитим принципима. У почетку су радиле по изворним задружним принципима, као и задруге у осталим земљама, док су се у другој половини двадесетог века ти принципи понекад и потпуно губили. Ово важи пре свега за период од Другог светског рата до 1990. године, када су евидентни покушаји поновног уграђивања принципа, међутим, резултати нису задовољавајући.


Од настанка задругарства у Србији, држава је стално настојала да контролише збивања у задругарству. Резултати те контроле бивали су различити. Најјачи утицај држава је остварила у периоду социјализма у Југославији и Србији, када су задруге биле под директном контролом државе. Наша држава није у довољној мери стимулисала развој задругарства. Својим мерама је увек водила рачуна да из задругарства узме много више него што му је давала. Као резултат, такве политике је чињеница да омладина напушта села и пољопривреду која још увек, нажалост, не претставља актрактивно занимање.


У одређеним временским раздобљима задруге су се често међусобно повезивале у циљу успешнијег обављања одређених послова. Оснивале су своје националне савезе, а Србија је свој Задружни савез основала 1895. године. Исте година Краљевина Србија је са још 10 земаља, основала Међународни задружни савез у Лондону. Задруге и Задружни савез Србије су по оснивању Југославије, формирале Задружни савез Југославије, који је 1919. године постао члан Међународног задружног савеза који данас броји преко 200 националних задружних организација из око 100 земаља, са преко 750 милиона задругара. У време санкција Југославији од стране Међународне заједнице, задружни покрет није био изолован, већ се одвијао одређен степен сарадње



Земљорадничко задругарство Србије данас се налази у релативно специфичном положају, услед процеса транзиције, па многи фактори који на тај процес утичу, одражавају се и на задругарство. Општа је констатација да су задругарство и пољопривреда у последњих неколико година дали одлучујући допринос опстанку нашег народа, али су за то платили високу цену, јер су многе задруге запале у економске тешкоће.


Земљорадничко задругарство Србије данас има и објективних и субјективних тешкоћа, међу којима су следеће:
- недовољна материјална и кадровска опремљеност задруга;
- економски исцрпљени задругари и други земљорадници;
- смањен број задругара и њихова смањена мотивација за чланство у задрузи;
- узурпирање власти од стране запослених у неким задругама;
- непоштовање задружних принципа;
- распродаја задружне имовине;
- неадекватна аграрна политика државних органа, која се огледа у у ниским ценама примарних пољопривредних производа, непоштовању система заштитних цена, ниском проценту улагања у пољопривреду у односу на њено учешће у стварању националног дохотка, подржавању монопола у производњи и промету, неспровођењу законских прописа, а посебно Закона о задругама у делу који се односи на повраћај задружне имовине и др.


Коришћен текст из Резолуције о развоју задругарства са Конгреса задругара



Радиша Петровић дипл.инж.