Читам новине и пијем кафу, кад чух да неко иза мене опсова Мајку Божију. Био је то млађи конобар, који је, носећи пиће гостима, онако, сам за себе, изговорио ту страшну псовку. Нешто касније, гледајући га, био ми је неспојив његов незлобив изглед са опасном бојом гласа којом је изговорио псовку. Као да је неко зло биће из њега то изговорило. Тада се сјетих колико људи, без икаквог оправдања, у разним приликама и неприликама, свјесно или „из навике“, опсују Бога и Мајку Божију. А Они им ништа нису криви. Свака псовка рађа у оном који је изговори побуну, а послије и мржњу, прво према Богу, без обзира да ли смо ми свјесни тога, а најчешће нисмо. Када смо се довољно заразили псовком, та побуна и мржња развија се и према нашим ближњима, да бисмо се у завршној фази окренули и против себе самих. Зато не треба да нас чуди када мајка са малољетним дјететом скочи у смрт са седмог спрата зграде, или кад човјек убије петнаест комшија, или када син убије оца... Кажу, нервно растројство, сужење свијести. Убица каже: „Чуо сам глас који сам морао послушати“, или да се уопште не сјећа злочина.

Не дешава се то изненада. Његово срце и ум постепено се припремају како би зле мисли њима загосподариле. И, управо припрема можда почиње од псовке. Знам човјека код кога је свака трећа реченица псовка. Има болесног сина. И кад би знао да би му син оздравио, само да никада више не псује, плашим се да не би могао пристати на такав договор. Толика је његова гордост и жеља да наметне неку своју "истину". Имамо Истину Бога Живога, који је још и Пут, и истину лукавог, која се заснива на обманама и лажима, и води у ништавило. И "нашу" истину, која се креће између ове двије. Истина се темељи на мислима.

А управо су аутентичне, оригиналне мисли оне које долазе са једне, или друге, стране, а ми их, слободном вољом, прихватамо. Наше мисли су само комбинација нашег искуства и искуства наших предака. Дође ми мисао да на питање другара како сам, одговорим: "Боље него што сам заслужио".



И, кад боље размислим, саберем и одузмем, стварно је тако. Било је занимљивих реакција других: "Ех, да је и мени тако", "Мени је пуно горе него што сам заслужио", али и оних: "Свима нам је тако." Ти су ме разумјели. Једном човјеку тај одговор се веома свидио, па ме пита може ли он да га користи... Добио сам помисао као да је то нешто оригинално, моје. Одем у цркву, на литургију, да се причестим. Долазим до драгог ми оца Крстана да се исповједим. Пита ме како сам, а ја њему, онако снисходљиво, а са осјећањем као да ме неко бодри на гордост: "Оче, боље ми је него што сам заслужио". Отац Крстан, благо, из срца се насмијеши, и рече: "Сине мој, ја то себи говорим 40 година".




















Послије причешћа, сјетих се како ми је својевремено причао како се некад живјело у неимаштини, често гладни и боси, али у радости и са топлим срцима. Како је на Сави из чамца ловио рибу. Срећан и сјетан, причао ми је о плавом џемперу који му је мати исплела док је био ђак богословије. Годинама га је носио. Боже, колико је љубави у њему уплетено, кад је с таквом радошћу отац Крстан причао о њему.

А сад млади немају посла, не знају шта да раде. А толико земље необрађене, толико садница чека да се посаде, вуне да се испреде, и џемпера да се исплету. Како вриједни родитељи нису дјеци створили радне навике, да се лијече од љености, као од „дебеле“ болести, да умор који је произашао из рада навече претворе у задовољство кад погледају плодове свога рада. Небитно је што неки кажу: "Не исплати се. јефтиније је купити." Једног дана ће се исплатити сладост рада и саможртвовање које то само наоко изгледа.

Пуно тога нас одвлачи да ништа не урадимо. Немар. Бавимо се небитним стварима, не разликујемо добро од зла. Не размишљамо као јединка у чему смо најбољи. Шта нас истински чини срећним, како бисмо се управо тим стварима посветили. Упадамо у замке лукавог, као студент који каже: "Сутра ћу почети спремати испит", или бескућник: "Сутра ћу почети правити кућу" (Ко је год почео правити кућу, тај је завршио, без обзира да ли је имао почетног новца или не). А то сутра често никад не дође. Та нас мисао замајава, а живот прође. Треба кренути данас и сад, и учити и радити. А то "сутра" оставити за све лоше:


"Сутра ћу отићи у кладионицу", "Сутра ћу преварити и опљачкати, сутра ћу имати зле мисли". И тако да наше лоше активности увијек оставимо за будуће сутра. То нам је само у почетку тешко, а послије, кад осјетимо духовну снагу и љепоту душе наше, гледајући другим очима, све иде много лакше. Без обзира у којим се годинама налазимо, никад није касно да почнемо исправно живјети.

Ко може истински вјеровати у Бога, а рећи да није грешник, да му је лошије него што је заслужио. Христос нам је дао избор, васкрсење и живот вјечни. Бог је показао неизмјерну љубав према човјеку, и тиме што је највећи људски гријех, разапињање Невиног, разапињање Сина Божијег, учинио узроком највеличанственијег смисла људског. Порука је то да све лоше можемо преокренути на добро, ако имамо љубави и вјеру да смо створени по лику Његовоме.



















Кажу, без великог грешника, нема ни великог вјерника. И заиста, онај који је имао вољу и енергију (од кога год та енергија долазила) да чини нешто лоше, имаће још више могућности да чини добро, само ако вјером и љубављу своје гордо и лажно велико "ја" уништи, а своје мало "ја" утисне у истинско велико "Ја".



Знам велике људе који су током свог дугог живота чуда правили, добра и лоша, паметно причали, писали, савјетовали. Скоро да су били оци нације. И, док су имали снагу, и живот им је имао смисла. Био је лијеп и оптимистичан. Сада, у десетој деценији живота, тијело губи снагу, а мисли се роје. Смрт је ту. И она обесмишљава све. Живот је ништа. Мене нема, а остало све да постоји. Та мисао производи бесконачну празнину у грудима. Чему труд, патња, па и повремена радост. Онда, и сав живот је ништа. Црква је фирма. И, што је најгоре, људи, народ, гледају у свог ауторитета, умног и великог човјека, оца нације, а пред смрћу дрхти као прут.

Народ од њега очекује најважнији одговор: "Смрти, гдје ти је жалац, аде, гдје ти је побједа". Ја вјерујем у човјека, у њега. Покајање је љековито, и свом народу он обзнани: "Повјеровах ја. Не псујте, већ љубите Бога Живога". И врата вјечног живота отворише се. То многима срца загрија. На гробу му се почеше чуда дешавати. И поче прича – биће светац.



P.S. Волио бих да овај текст буде инспирација за иницијативу СТОП ПСОВАЊУ – БОГА



Дане Чанковић


Текст преузет са https://www.vidovdan.org/