Од сто најугроженијих животињских и биљних врста, ако се за њих узму оне што су се нашле на списку Међународне организације за заштиту животне средине, представљеном на еколошкој конференцији у Јужној Кореји, ниједна не живи у Србији. И можда је и боље што нам природа није поверила неке од својих тренутно највећих реткости. Јер, подручја која уживају највиши степен заштите због свог богатства флором и фауном у Србији су малобројна и покривају мањи проценат територије него што је европски стандард. Чак и у оквиру њих, не би најугроженије врсте имале мира, јер нам и по националним парковима рију багери градитеља без дозволе и праскају пушке криволоваца.


У незаштићеним подручјима, где заштићене врста такође обитавају, још је и горе. Прете исушивање, загађење, изградња насипа и саобраћајница, црпљење шљунка и песка, прекомерна испаша и претерана сеча стабала. Многобројне отворене ливаде, које су значајна станишта за многе врсте, зарастају и нестају, јер по селима нема више довољно људи да редовно косе и изводе стоку на испашу. Да ли зато што немамо ни довољно ватрогасаца или само због зле среће, пожари су летос прогутали 20.000 хектара шуме. Не у срцима националних паркова, умиривали су надлежни, али то није довољно.


Период у којем избијају пожари веома је битан. Највећу штету по живи свет представљају пожари који се догађају у пролеће и рано лето. Штета је много мања по разноврсност живих врста уколико ватра избије након вегетационог и репродуктивног периода у касно лето или јесен – каже Горан Секулић, из Завода за заштиту природе Србије.


Најугроженије биљке представљају пет одсто флоре Србије, док лептирови чија малобројност највише брине чине 34 процента целокупног фонда те врсте. Угрожене врсте су пописане у такозваним црвеним књигама, које представљају основу за акционе планове којима би се националном природном богатству притекло у помоћ.


Црвена књига биљака садржи 171 биљни таксон, то јест врсте и подврсте. Четири таксона су неповратно изгубљена из светског генофонда, а пре тога су настањивали само Србију. Из наше земље је ишчезло 46 таксона, али се они могу наћи у суседним подручјима или у ботаничким баштама. Крајње је угрожена 121 врста и веома је вероватно да ће у блиској будућности нестати са нашег простора или читавог света, наводи Предраг Лазаревић из завода, а за одговор на питање зашто није израђена црвена књига кичмењака, за које за сада постоји само прелиминарни списак још из 1991. године, он упућује на ресорно министарство. Има и врста, попут подбела, матичњака, зечјег трна, кокотца, барске метвице, ивањског цвећа и добричице, које би у непосредној будућности могле да уђу у списак угрожених. Зато уредба о промету дивље флоре и фауне не обухвата само заштићене врсте, него регулише начин на који се све врсте могу сакупљати, користити и продавати. Захваљујући Закону о заштити природе и Закону о одрживом коришћењу рибљег фонда, остало је веома мало врста риба које нису под неким видом заштите. Такође, ниједну врсту дивљих птица није могуће убијати без ограничења и контроле.



Некада су се моруне и јесетре изловљавале неконтролисано због кавијара, масовно су се изловљавале кечиге мање од дозвољене величине. У последњих неколико година у Србији је откривено више случајева илегалног и прекомерног лова птица, углавном препелица и грлица, као и разних врста патака. Контрола лова на птице је и даље веома слаба, нема ни адекватних података о стању популација ових врста у природи, па се ловне квоте одређују паушално. А ловци користе недозвољена средства, попут законом забрањених звучних вабилица. Осим ловних врста, тражене су и различите птице певачице, које се илегално хватају ради држања, објашњава Ненад Секулић, начелник одељења за биодиверзитет Завода за заштиту природе.


Како би се обновиле популације ретких и угрожених врста, стручњаци настоје да што више тих јединки врате у подручја из којих су нестале или да их очувају ван природних станишта, у ботаничким баштама, зоо-вртовима и банкама гена. Ртањска метвица, на пример, у „ин витро” условима је из свега три примерка умножена у 10.000 јединки. Ретке врсте риба се, рецимо, узгајају у акваријуму на крагујевачком Природно-математичком факултету. У такозваној волијери зоо-врта на Палићу су репродуковане птице грабљивице по имену беле кање. Само размножавање и узгој врста у вештачким условима, нажалост, много је мање компликовано од пуштања јединки у природу, јер им је тамо нужно обезбедити заштиту и надзор, што захтева велика средства.





Текст преузет са https://www.politika.rs/