Последња бомбонџијска радња налази се у Београду у Савамали, Бранислав и Живорад Босиљчић занат су наследили од деде, па ратлук, луше, ораснице и карамеле праве по старинској рецептури.

Давне 1936. године Бранислав Босиљчић почео је да се бави бомбонджијским занатом у улици Гаврила Принципа 14, на истом месту на ком и дан данас његови унуци Бранислав и Живорад праве ратлук, млечне карамеле и свилене бомбоне, по истој рецептури. Њихове посластице познате су, како кажу, од Канаде до Аустралије, малетене нема места на свету које није “посетио” њихов ратлук.



Када је Бранислав Босиљчић, тада дванаестогодишњи дечак тек пристигао у Београд, стајао испод сата на Железничкој станици, није ни сањао да ће од носача у Луци, преко помоћника пекара, постати бомбонџија. Још мање да ће радња коју је отворио и након скоро осам деценија, остати на истом месту, а да ће у њој посластице по истом рецепту правити његови унуци.

- Деда је почео први да ради, дошао је у Београд трбухом за крухом, изучио бомбонџијски занат и 1936. године отворио радњу. Прегурао је и Други светски рат и послератни период. Њега је 80-тих наследио наш отац који је напустио посао машинца и вратио се да буде бомбонџија. Кад је он отишао у пензију, брат и ја смо преузели занат и тако смо постали трећа генерација која ради – прича Бранислав Босиљчић, дедин имењак, додајући да је са братом Жиком успео да превазиђе све тешке тренутке, који су многе бомбонџије натерале да затворе своје радње.

Последње бонбонџије

Раније је у Београду постојало чак 120 занатлија који су правили бомбоне и ратлук, а сада су остала само браћа Босиљчић, који се труде да сачувају овај “слатки занат” од заборава. У томе им највише помаже баш стара рецептура и традиција, јер како кажу навикли су муштерије на специфичан укус ручно прављеног и сеченог ратлука.

- Правимо ратлук и бомбоне свакодневно. Све је свеже сваки дан. Људи знају да када овде дођу могу да завире иза завесе и виде шта се ту дешава, као и да добију тек направљени производ, који нигде не може да се нађе – прича Бранислав са осмехом и додаје да не желе да се прошире јер овако успевају да задовоље потребе купаца, а и плаше се да би се проширењем изгубили “шмек ” и квалитет производа. Зато се труде да сачувају традицију и раде онако како је то њихов деда радио.

У малој радњи са једне стране налази се пулт који је окићен лицидерским срцима, лушама и осталим ђаконијама, док из стаклених рафова шарене бомбоне као да дозивају да изаберете баш неку од нјих. Са друге стране на зиду налазе се захвалнице и плакете њиховог деде, а међу њима и урамљене слике старог Београда.



Дух старих времена

Бранислав и Жика истичу да их муштерије моле да не мењају ни производе ни ентеријер, јер их подсећа на “добра стара времена”. Кажу да их слушају јер је у томе и чар мале радње са традицијом у којој мноштво муштерија зна и њиховог деду и оца, можете да попричате са људима, саслушате их, питате за новине.

- Имамо муштерије које долазе дуго, деценијама. Сваки од купаца нам се уредно јави, то је предност наше радње, јер вам у већим самопослугама нико не каже ни добар дан ни довиђења. Код нас је обичај и правило да се са сваким испричате, поздравите, пренесете поздраве, јер неке од муштерија знају и мог оца, познавали су мог деду – прича Бранимир и сећа се да им је најстарији купац био извесни господин Пламенац који је имао преко 100 година, а долазио је са Булевара Револуције једном месечно и куповао ратлук.

Осим рецептуре и машине су остале исте, како кажу бомбонџије једино што је модернизовано је мешалица за ратлук, која им је олакшала и уштедела време, јер је њихов деда некад ручно, варјачом мешао ратлук до касног поподнева.

- Наш отац, машинац, помогао нам је тако што је направио мешалицу. Остали смо генерално на истим машинама и опреми коју имамо још из дединог времена.Већина машина је из Аустроугарске, модле и ваљци који на себи имају жигове су још од Првог светског рата. Етнографски музеј у Београду у поставци има опрему за производњу бомбона која је млађа од оне коју ми још увек користимо – кроз осмех прича Бранислав и додаје да су се машине очувале баш због коришћења и доброг одржавања, а истиче да су слаткиши направљени овим машинама најлепши.



Ратлук без граница

Овај ратлук не познаје границе, јер га њихове муштерије носе где год путују, па тако бомбонџија наводи да је овај слатки залогај обишао сваки кутак света у ком има наших људи.

- Наш ратлук је путовао од Канаде до Аустралије, где год су наши људи путовали и он је са њима ишао.

Драго нам је јер се сви хвале где су га носили. Хвале се да би нама улепшали, а ми се после трудимо да им узвратимо са нашим производима, да их лепо спакујемо и онда заиста могу да покажу ручни рад где год га однесу – наводи бомбонџија Бранислав.

Поред светски познатог ратлука праве и млечне карамеле, за које је још њихов деда награђиван, па су самим тим и оне специјалитет.

У овој шареној радњици место су нашле и разне врсте лизалица, кишобранчићи, ораснице, криве луше, које су брижно смештене у корпице. Тврде љуте бомбоне познате као “проминцле” посластица су коју воле посебно старији. Интересантно је да сваки слаткиш има свој “тренутак славе” па је тако сад ратлук највећа “звезда” док су раније то биле лизалице и бомбоне.

- Моја ћерка стално купује ратлук овде, мени нису успут, али стално узимам од ње. Знате ја не једем слатко, али овај ратлук је толико укусан да не могу да престанем да га једем. Диван је , није ни прићи фабричким – рекла нам је Верица која је куповала у радњи.

У реду иза ње стајао је Иван који је такође имао само речи хвале.
- Годинама купујем овде, само сазнање да се нешто прави по старој и оригиналној рецептури довољна је предност -рекао нам је и са пуном кесом слаткиша напустио радњу.







Лизалица "за Гиниса"

Осим свакодневних потреба труде се да изађу у сусрет и поруджбинама муштерија, макар онолико колико је у њиховој моћи, па су тако једном приликом правили лизалицу велику два метра.

- Највећа лизалица коју смо направили имала је два метра. Није имала дрвце, све је било премало. Ставили смо на крају гарнишну од завесе јер је само то било довољно велико и морао је комби да дође по њу. Правили смо и слатке прозоре за представу Ивица и Марица, па још и неке велике луше и лизалице за позоришта – каже Жика и додаје да свима излазе у сусрет колико им капацитети дозвољавају, с обзиром да имају мали сто и ограничен простор.



Кажу да је тајна њиховог ратлука у томе што је мекан и “топи се у устима”, није као арапски или турски ратлуци који су жилавији и имају јачу арому.

- Наш ратлук је много мекши и топи се у устима има врло благу арому и нежан је на непцима, тако да је то једна ситница на коју смо људе навикли и сад то више не можемо да мењамо, наши најдражи купци пензионери обожавају наш ратлук тако да мора да остане какав је био – наводи Бранислав и каже да се њихова деца играју у радњи, али да су још мали да би их наследили, с тим да жеља за очувањем традиције свакако постоји.

Радњица је постајала премала за све који су се тискали у њој чекајући свој ред, па смо одлучили да завршимо ову посету. Поздравили смо се са љубазним домаћинима и пожелели им да сачувају овај јединствени занат. Обећали смо да ћемо им се још дуго враћати. А да за њихов ратлук ни убудуће неће бити граница, говори нам слатки укус који нам остаје у устима док одлазимо из ове радионице.



(Телеграф, Фото: Милена Ђорђевић )