У Рађевини подно Рожња, на десетак километара од крупња, „бела куга“ не гаси огњишта, а мештани живе у слози. Имају 830 становника. Прошле године је рођено чак 12 беба - поносан је домаћин Мићо Миловановић



Наши преци су седамдесетих година 19. века успели да протерају освајаче Османлије, па нећемо дозволити да нам данас, у 21. веку, "бела куга" гаси огњишта!

Овако, готово у глас зборе млади домаћини из села Шљивове. Њих је стотинак. Ретко који је овде "збазао у године" а да се није оженио. Шљивова је у Рађевини, удаљена десетак километара од Крупња, у подножју Рожња, који припада Соколским планинама. Први пут се помиње 1540. године, као место са 39 српских и турских кућа.

"Данас имамо 830 становника и сокаци су нам, богу хвала, пуни дечје граје. Лане је рођено 12 беба и то нам греје душу и срца - прича педесеттрогодишњи Мићо Миловановић. - Ово су добри и вредни младићи, успешни домаћини, који воле своја огњишта."




Мићо је срећан што је селу остао веран његов син Бранимир, сада председник Савета месне заједнице у селу.

"Обрађујемо 27 хектара земље и не жалимо се. Гајимо купине, малине, шљиве... Хранимо овце, козе, говеда, свиње.. Пуне су нам и куће и срца, само да нам, коначно, среде пут, који није „пипан“ скоро две деценије" додаје Мићо.




Сеоски "кмет", Бранимир, каже да се овде рађа највише деце у Рађевини. У месној школи, четвороразредној, има 21 ђак. На јесен ће у њу кренути девет првака, што је за места попут оваквих - за понос.

"Нас младих, у пуној радној снази, који имамо нешто мање или мало више од 30 година је око 100. Сложни смо и све што је у селу урађено, од инфраструктуре, углавном је учињено нашим парама и нашим радом - прича Бранимир Миловановић. - Само кад би нас општинари и држава мало боље погледали, где би нам свима био крај."



Надомак села је Дом српском песништву, који је у својој родној Брштици подигао владика шабачки Лаврентије, а мало даље је и Соко-град, посвећен Светом Николају Српском (Велимировић).


"Имам четворо деце и унуче, од ћерке, а очекујем и од синова. У Шљивову сам се удала и волим ово село као своју родну Брштицу" - говори Слободанка Ђурић. "Како некада, тако и сада, нека врста престижа је када се девојке из околних села, Рађевине и Подгорине, удају у Шљивову. Има их и из Републике Српске, али и неких других крајева Србије."




Милорад Милићевић (27) само је један од многих младих домаћина, који са супругом Славицом из оближњег Бањевца има двоје деце. Драган Пурешевић (30) и његова супруга Славица, такође, имају двоје деце. Владо Весић (34) и Милица гаје двоје деце. Зоран Андрић, Владов „исписник“ и његова изабраница Светлана из села Церове, такође двоје, колико и Милован Филиповић и његова „лепша половина“ Видојка из рађевске Беле Цркве.


"Увек смо били јако село. Хоћемо да тако вазда и буде" - говори Драган Пурешевић, који, као и сви остали, живи од пољопривреде и не жали се на живот. "Веома смо солидарни. У слози смо подигли цркву, у којој служи свештеник из Крупња." Село је баш велико па преславља три преславе: Николаје, Тројице и Покрижак. Одлазе једни код других, друже се, зборују, договарају, испомажу се саветима, али и на сваки други начин.




















"Сви смо, овде, као један" каже млади домаћин Сретен Миловановић, који са супругом Иваном из Бастава има седмогодишњу девојчицу Александру. "Љубав према селу нас везује, у ма ком засеоку живели. Саборни смо у правом смислу те речи и то нас држи."


Протојереј ставрофор у пензији, Станко Васић, који је највећи део службе провео у Драгинцу, у суседном Јадру, како каже, био је и остао, где год боравио, заклети Шљивовац. И његова изабраница, попадија Љубинка је Шљивовка.

"Моја мајка ми је дала завет, као стара Шљивовка, да се оженим из Шљивове и тако је било". Љубинка је завршила Економску школу у Шапцу, била је неко време ван завичаја, али и она је, очигледно, желела Шљивовца. И после свих ових година, кажем, хвала богу - мене. И наш син и троје унучади, свим срцем, воле завичај бабе и деде".





Владимир Митрић

Текст преузет са https://www.novosti.rs/a>