НЕ ВЕШТИНОМ – НЕГО ВРЛИНОМ

Ово дивно упозорење светог Владике Николаја и у наше дане живо нам разгони сваку дилему око могућности да своје проблеме, духовне или материјалне решавамо неким шпекулантским, неодрживим начинима, на дугу стазу.

Ми смо данас као друштво и појединаци у кретању низбрдо. Нико не показује излаз из рупе. У њу пропадамо још брже (мит о уласку у Европску Унију), само се смењују путеводитељи који су или сами у заблуди, или злурадо причају о неком благовању на дну. На дну рупе је дно. А није лепо нигде бити на дну. Да несрећа буде већа они су то суновраћење претворили у религију, па и неки људи из Цркве, који су изгубили наду у спасење, учествује у том пројекту вештине и манипулације истином. А није тако давно у Србији владао хришћански систем вредности. Да се подсетимо како је то било:


Градови су били мали и у њима су углавном живели богати људи, занатлије и трговци и нешто радника који су радили услужне послове;

Трговци су се држали светосавске трговине, а то је: да свима буде добро ( да је задовољан и онај који купује и онај који продаје);

На селу се живело у породичним домаћинствима (у породичним задругама) и тако бројна домаћинства су сопственим снагама без куповине нафте, ђубрива и семена, производила све што им је било потребно. Од нешто вишкова производа плаћан је разуман порез држави;

Деца из тих домова бивала су васпитана и психички нормална, па није било потребно да се увозе пројекти „Сигурна кућа“, или Закони за заштиту деце од насиља родитеља. У великој породичној задрузи старешина задруге санкционисао би несавесног оца или казнио преступе сваке врсте држећи се хришћанских закона и Правде Божије;

Деца су основна знања стицала у породици, па су имала правилан однос и према нацији, Богу, домовини, породици и обавезама како личним тако и друштвеним (нису им мозгови били испирани медијским лажним третирањем стварности, са доминантним форсирањем насиља и изопачености сваке врсте);

Даровита деца су добијала стипендије и школовала се за високо стручне послове;

На пољима се орила песма, живело се једним стабилним радним темпом. Људи су се такмичили ко ће шта лепше и боље направити, произвести, па су и вашари били места за размену добара и за надметања. (Нису морали да трче у загрљај разним злотворима по белом свету да би извозили пошто пото, јер нису узимали ничији новац на зајам, па нису ником ништа ни морали да враћају);

Србија је имала своје руднике злата, бакра и многих других рудних и осталих богатстава;



Тако је некако изгледала Србија, или би могла изгледати да је нису нападали вандали, пљачкали и разарали вандали у чији загрљај смрти дефинитивно улазимо, праћени невиђеном оркестрираном медијском кампањом уз садејство друштвене елите, стручњака сваке могуће врсте (експерата и аналитичара), уметника, лажних звезда, спортских идола. Сви нас усмеравају тамо у ЕУ (коју виде као место благовања, где ће сви проблеми бити решени и сви без напора и рада ухлебљени).


Сигурно ће ако неко икада буде истраживао пропаст једног лепоизгледног народа србског на Балкану имати муку да објасни како је ово било могуће?


Сада пишти сиротиња из многољудних градова. Живе и по две три генерације у породичним сиротињским задругама у малим становима у великим солитерима. Духовно раслабљени, старији су остали без посла, а млађија нема ни посла, ни где да ради, а сада све више немају ни воље, ни здравља.


Пороци свих врста су се уселили у градски народ, а и сеоски, јер им је начин живота постао исти.
Овде би смо престали са описивањем већ свима видљивог стања. Али често ипак саветујемо онима који питају како даље.


ВИ КОЈИ СТЕ СИРОМАШНИ У ГРАДУ, БУДИТЕ СИРОМАШНИ У СЕЛУ


Дођите на село. Често је присутан страх, боје се људи да су стари, ненавикнути на сеоске послове, или да немају имовину на селу. А ми им предлажемо:


Па живите исто као у граду. Сиромашно, само будите сиромашни на селу. Јер кад отворите врата и погледате у ваше двориште обрасло коровом, можете још тако ненавикнути на неки рад ипак да наберете мало коприве за здраву пролећну чорбу, маслачка за салату. Помоћи ћете преко плота у неком старачком домаћинству, нешто што можете. Наш је народ мека срца на страдања ближњих. Биће ту увек мало сира, млека. Узећете неку кокош да вам само пасе по дворишту траву и имаћете неко јаје.


Деца неће оболевати од депресије. Помало сви понешто могу да раде, а не да се гложе у сиротињским солитерским збеговима. Повратиће своје људско достојанство и престати да буду полугладна гласачка машина. Пустите насилнике. Нек иду куд су пошли. Спасавајте своју децу, јер тај пролетерски пут душепогубан. Држаће вас на казанима народне кухиње, а ви ћете пристајати на све за још нови тањир хране. Добијаћете лажна обећања да су благодати изума двадесетог века намењене и вама. Наравно, нису. Те дрангулије, које су представљале симболе среће западног човека, сада су и њима полако недоступне, а ми Срби нисмо на то многонавикнути. Ми смо ометени и даље ометани.



Хајде да живимо као наши преци. Са Божјим благословом.

Да обновимо село.

Да производимо све што нам је потребно за своју породицу. Здраву храну, сопственим рукама за своју децу.

Да они који су на селу, погледају шта су наследили од имања, вештина, објеката и то да раде. Заједно, цела породица, да се не деле. Ако су могли комунисти да праве задруге, што ми небисмо породичне задруге (шта су моћне светске корпорације, него удружени породични посао и капитал).

Тако да производимо, ако треба примитивно, опет орати коњима (за њих има јефтина храна, штеди се нафта и добија се бесплатно ђубре), да узнегујемо сами своје семе. То је у Србији још увек могуће, а спадало би и у производњу здраве хране, што би помогло да пребродимо ова тешка времена. Ако нема никаквог откупа, па шта, Срби су трговали на пијацама и вашарима и под Турцима и под разним окупаторима. Опстали смо.

Не узимати никакве кредите и не улазити у никакве лажеобећавајуће пројекте у којима можете изгубити имања од хипотека или разним другим преварама.

Тако можемо повратити поштовање своје деце. Јер данас на њих сви други утичу, а родитељи их хране.

Приводимо себе и децу Христу, јер једино је он вечан. Када у душама нашим заблиста љубав према врлинама, онако како нас наша вера православна учи, тада ће ови демонски напади вештих побећи од нас и ми можемо достићи истинску слободу. А она је само у Христу.

Правда држи села и градове - поручују нам наши свети преци.



О Господе Исусе Христе, подај нам храбрости и трпљења да Тобом живимо, да у Теби узрастамо и Тобом меримо себе и свет око нас. Амин.




Монахиња Атанасија
МАНАСТИР РУКУМИЈА