Србија је, по мишљењу великог броја њених житеља, најлепша земља на свету. Њеној лепоти и посебности не доприносе само природна богатсва, људи и материјални и духовни остаци прошлих времена, већ снажан доживљај Божанске светости, који је био присутан у српском бићу. Тај однос према земљи као освештаном простору, који је без обзира на различита искушења морао бити брањен и сачуван, постојао је код Срба током читаве њихове хиљадугодишње историје, задржавши се у свести или подсвести људи до данашњих дана. Готово да нема подручја у Србији које не носи атрибут светог места, без обзира да ли је реч о православној цркви, манастиру, светом дрвету, извору воде, попришту неке војне битке, месту страдања, или месту на коме је боравио, или туда прошао неки свети човек. Поштовање светих места веомо је присутно и данас, а посебан однос Срби имају према светим водама.


У претхришћанском веровању вода је сама по себи била божанство. Она је имала својство личности са којом се комуницирало равноправно. У хришћанству вода има нешто измењену улогу, односно, она је постала један од видова Божијег деловања. Она је једно од лица кроз које нам се Бог јавља, јер свака вода и било која друга твар може постати светом само ако је прожета Духом светим, који је један од три лица Божија. У води, односно у реци Јордан, крштен је Исус Христ, и од тога времена до данас свети чин крштења хришћања одвија се погружавањем или прскањем светом водом.


Зато је код хришћана Света вода, после светог причешћа, највећа светиња. Света вода је та која нам даје снаге да се боримо кроз живот, одолимо искушењима да победимо зло у себи и око себе. Она је један од светих дарова који, поред молитве и кајања, може да нам помогне на путу спасења.


Светост воде постиже се на различите начине, а један од најлепших, који је уједно најочигледнији показатељ божанског деловања је путем заједничке молитве. Од свих светих вода Срби највише поштују Богојављенску воду или водицу, која се освећује на дан када се Бог Отац јавио са неба после Христовог крштења у реци Јордан и послао Духа Светог у виду голуба, који је слетео на раме његовог Сина. Тај догађај, када су се јавила Света тројица, Отац, Син и Свети Дух на једном месту сматра се после Васкрсења најважнијим изразом Божијег присутва и моћи. Срби верују у Свету Тројицу, крсте се са три спојена прста, што симболише јединство светих личности и љубави између њих, која је образац нашег живота.
















Света вода освештана на Богојављење годинама остаје свежа, укусна и лековита. Обичај је да се ова вода чува током целе године, јер она помаже у свакој болести. Верује се да Богојављенска вода може да помогне када мала деца имају страх ноћу, када човеку нагло позли, или када не може да подноси болове у болести. Њена света моћ је од велике користи кажу када се човеку смућују помисли и када не зна како да реши неки проблем. И уопште, бројне су прилике у животу када Богојављенска вода, ако се са вером употреби, стварно користи. На сам дан Богојављења дозвољава се да се том водицом попрскају све одаје у кући и укућани, али у другим данима ова света вода може само да се пије у болести. Богојављенском водом могу се освежити и здрави људи на сам празник, али у току године ако желе, само је потребно да пре тога неколико дана посте. Код српског народа постоји такође веровање да свака вода захваћена на Богојављење има необична својства, веома слична особинама освећене Богојављенске водице. Неки верници, који на овај празник не успеју да оду у цркву по свету водицу, једноставно захвате тог јутра обичну питку воду и мању количину оставе да стоји преко целе године, подједнако верујући у њена необична својства. Уочено је да и таква вода има много дужи век трајања од обичне, као и друга својства која срећемо код светих и посвећених вода. На дан Богојављења, поред тога што се свако труди да узме освећену водицу коју ће чувати целе године, према народном веровању, свако може да упути Богу молитве за остварење најважнијих жеља.


Веровање да је вода један од начина на који се Божија благодат излива на људе утицало је да се бројни извори, којима Србија обилује, прогласе светим местима. Светост, а самим тим и лековитост повезује се са присуством свеца на одређеном месту, јављањем Богородице, подизањем цркве или манастира на том месту или догађањем неког другог чуда. У близини Ниша налази се манастир Ђунис, посвећен Покрову Пресвете Богородице, који је један од најважнијих светих места код Срба. Овде се пресвета Богородица јавила једној девојчици крајем 19. века, освештала извор и рекла да ће та вода помагати многима. Манастир Острог, где је Св Василије освешатао тај простор такође је велико чудо. У западној Србији многи топоними показују да су извори у том крају у вези са Св Савом, па се тако јављају називи Савина вода, Савини лончићи, Савине стопе, Савин зденац.


Однос српског народа према светим местима на којима извире лековита и чудотворна вода је вишеслојан и заснива се на дубоком веровању, које је у вези како са православним хришћаснтвом, тако и са временом обожавања природе и природних појава.




Текст преузет са https://www.glassrbije.org/