Велики српски задужбинар и добротвор и нескривена, доследна равногорка. Српкиња која је са Надеждом Петровић основала "Коло српских сестара" (1903).


Била је кћерка херцеговачког војводе Ивана Мусића.Одрасла у благостању, она се од раних дана посветила добротворном раду. Наиме, пошто је рано остала без родитеља (рођена је 6. марта 1881. године у Подгорици и још је била мала када су јој умрли и отац Иван и мајка Цвија), усвојили су је, као сироче, београдски градоначелник Михаило Богићевић и фамозна београдска лепотица Катарина Константиновић.


Михаило је био министар грађевине, унук чувеног Карађорђевог војводе Анте Богићевића (јунака из Боја на Лозници) и син Милоша (такође председника београдске општине), док је Михаилова рођена тетка Томанија била удата за кнеза Јеврема Обреновића. Његова супруга била је Катарина Константиновић, сестра од ујака кнеза, па онда и краља Милана Обреновића, а блиска рођака и несуђена супруга кнеза Михаила Обреновића (рањена приликом Топчидерског атентата 29. маја 1868. године), након тога и супруга (па затим удовица) генерала и у то време најмоћнијег човека Србије, Миливоја Петровића Блазнавца. Они нису имали деце и усвојили су малену Делфу Мусић (касније Богићевић, па затим, удајом, Иванић).Одрасла на Теразијама, племенита и храбра, Делфа Иванић је читав свој живот посветила другима. Све што је имала (а имала је и наследила доста тога) одмах је претварала у поклоне, подршку, помоћ, прилоге, задужбине, спонзорства, благодејанија... свих врста.


Нема тог уметника и чувеног ратника, нити српске националне и културне организације да у њеном оснивању и раду није учествовала неизбежна "добра вила" српског друштва, несебична и племенита Делфа. Делфа у Балканским ратовима оснива у Београду (заједно са лејди Пеџет) и албанском Драчу болнице за српске рањенике.

У Енглеској, Француској, Италији и Грчкој, она је током Првог светског рата свесрдно удомљавала српске ђаке и помагала на најразличитије начине српску војску и наш унесрећени народ.

Када се вратила у Београд, подигла је Дом Кола српских сестара, са интернатом за студенткиње. После је лично преузела вођство ове значајне српске организације и много тога учинила кроз њен рад и на многе друге начине.

Такође, након Првог светског рата учествује у стварању читавог низа четничких одбора у Нишу, Врању, Лесковцу, Скопљу... За њу су четници били најрепрезентативнији симбол српског патриотизма и личне жртве за Отаџбину, нешто изнад свега другог. И ангажовала се у очувању тековима четничког покрета и његовом ширењу по читавој Србији (а највише њеном јужном, традиционално комитском и четничком делу)...



Такође, неуморно је помагала затвореницима у српским затворима, стално им доносећи понуде и помоћ, не сотављајући их самима себи.

Ретке су биле особе и карактери попут Делфиног. Била је налик неком романтичном лику из романа Достојевског (само што је она била сасвим реални, а не књижевни јунак)...

А онда је избио Други светски рат и почиње Делфин ксртоносни ход по мукама. Прво је хапсе Немци, а пошто одлучно одбија сарадњу са њиховом Владом народног спаса Милана Недића и све време шаље значајна средства герилском покрету генерала Драгољуба Михаиловића - одузимају јој сва средства и све што је имала (не само Колу српских сестара, које забрањују, већ и њој лично).

Након тога је, 17. фебруара 1944. године, поново хапсе са већим бројем значајних личности српског друштва који су од Немаца и окупаторских власти оцењени као "симпатизери равногорског покрета" (уз многе трговце, адвокате, индустријалце, штампаре, интелектуалце, свештенике, професоре, политичаре, инжињере, новинаре... чак и некадашњег дражвног намесника Раденка Станковића).

После "ослобођења", одмах је хапси и Титова власт и држи у затвору, као "опасну реакционарку", "противницу нових власти" и "четникушу". Пуштају је, накратко, али је поново хапсе након њеног ПИСМА ТИТУ, У КОМЕ НУДИ СВОЈ ЖИВОТ У ЗАМЕНУ ЗА ОНАЈ ГЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА МИХАИЛОВИЋА. Тада је поново хапсе и почиње нова тортура над њом, због оваквог, како су тада говорили "безумног чина". Зато што њено писмо није послато из иностранства или из неке далеке заветрине, већ - из Београда.

Овде наводим интегрални текст тог доказа да су у Београду живели и истински хероји оба пола подједнако (написан пошто је "народна власт" одбила да Делфа буде добровољни сведок одбране у процесу генералу Михаиловићу):



"Президијуму народне скупштине ФНРЈ-Београд
Обраћам се цењеном Президијуму ФНРЈ, усрдном молбом и молим га за помиловање бившег ђенерала Драже Михаиловића.

Ја се обраћам лично, у своје име, али сам уверена да за мном и сада, као и у току прошлих 47 година мога националног рада, стоје многе стотитне хиљада српских жена. Ја молим Президијум, да се у овом тешком моменту покаже и благородним и далековидним и да спасавањем главе једног противника, који је, бесумње много пута и погрешио, можда, врло често и преко своје воље, жеља и намера, учини да се у српском народу покаже једно боље и племенитије осећање од онога, казнити кривца, страдалника и побеђеног и онда, када смо ми победници.

Већи је победник, свакако, онај ко зна да прашта баш онда кад је у снази и моћи, но онај који одређеује казну и пушта, да се она изврши, без обзира на то, да ли је кажњеник крив или невин.



Ја молим Президијум, да ову моју скромну и усредну молбу уважи, и да тим, својим племенитим поступком умири многе честите српске душе. Верујући да би ово био један не само више но благодаран поступак од стране Президијума, поклањање главе једном великом противнику, онда када је он потпуно побеђен и савладан, већ да би то необично миротворно деловало на српски народ, ЈА НУДИМ ДРАГОВОЉНО СВОЈ ГЛАВУ, иако знам да она више много не вреди, нудим њу и МОЛИМ ДА БУДЕМ СТРЕЉАНА ЈА, УМЕСТО ОСУЂЕНОГ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА.

Унапред дубоко благодарна Президијуму,
У Београду 15. јула 1946.
Делфа Ив. Иванић,
кћи војводе Ивана Мусића, оснивач Кола српских сестара и негдашња његова председница. Душанова улица 11а, Београд.


Прави Срби и Српкиње јој никада неће остати незахвални, вечно се сећајући њеног држања и добре душе. И данас јој палимо воштанице и чувамо успомену на њу, нову српску Косовку девојку.


П. С.
Зграда њеног "Кола српских сестара" је после рата постала дом "Културно-уметничког друштва Иво-Лола Рибар".

Делфа се савим повукла из јавног живота и ондашњег друштва у граду коме је даровала толико тога.
Умрла је 14. августа 1972. године. Сахрањена је у Београду.

Још увек није издата њена "Аутобиографија" (рукопис се налази у Архиву Српске академије наука и уметности).




Драгослав Бокан