Када је крајем 19. века, чувени српски „нострадамус“ Митар Тарабић из Кремне, планинског села између Таре и Златибора, говорио о изградњи гвозденог пута кроз Мокру гору, нико није ни сањао да ће само неколико деценија касније, тачније 1916. године, у том делу западне Србије, почети изградња железничке пруге – чувене Шарганске осмице. Та пруга уског колосека и данас представља чудо градитељства због јединственог техничког решења у облику осмице, којим је на брду Шарган савладан велики успон од око 300 метара надморске висине.


Сељани нису имали разумевања ни за Митрове речи да ће “гвоздени пут” бити заборављен, али да ће га се људи, када прође доста година сетити и обновити, али да “њиме до Вишеграда неће путовати путници ради потребе и посла, већ људи од забаве, сербез одмора и уживанције.” Пророчанство, народно предање или нешто друго, али чињеница је да је ова пруга била у употреби свега 50-так година.


















Историјат изградње Шарганске пруге је обавијен легендама. Градњу су започели Аустријанци 1916. године али након изградње само девет км, приликом пробијања тунела дошло је до обрушавања брда и око 200 италијанских и руских заробљеника - радника, остало је затрпано под каменом лавином, због чега су радови прекинути. Након Првог светског рата, градњу пруге наставља Краљевина Срба Хрвата и Словенаца. Једном заробљеном аустроугарском инжењеру осуђеном на доживотну робију понуђено је да пројектује пругу, а да за надокнаду буде ослобођен казне. Екипе које су копале шаргански тунел са обе стране нису се, међутим, среле на средини, због чега је разочарани инжењер извршио самоубиство. Један од његових колега врло брзо уочава грешку у прорачуну и рад се наставља. Само дан након смрти инжењера, тунел је пробијен, а пруга је, као градитељско чудо, пуштена у рад 1925. године.



Шарганска осмица је била жила куцавица и веза Европе са Јадранским морем. Та узана пруга имала је велики економски, политички и војно-стратегијски значај за Краљевину СХС. Од Београда до Дубровника, преко Ужица и Мокре горе до Вишеграда и Сарајева, ускоколосечном пругом од 760 мм, кроз тунеле, преко мостова и кроз планинске усеке саобраћао је чувени воз "ћира", остављајући за собом препознатљиви мирис дима парне локомотиве... Тако је било од 1925. до 28. фебруара 1974. године. “Ћира” је постао неисплатив...


















А онда, 1999. године, обистинило се и друго Митрово пророчанство, оно с почетка приче. Тада је почело оживљавање “Шарганске осмице”. Данас, Шарганском осмицом од станице Мокра Гора до Шаргана, поново одјекује клопарање вагона, праћено веселим жамором путника, који се спонтано препуштају носталгичном путовању кроз време. Кроз 22 тунела и више од пет мостова, поново одјекује писак локомотиве, али уместо мале парне локомотиве, „ћира“, вагоне вуче нешто млађа „Дизелка“. То, међутим, не умањује доживљај који пружају видиковци, откривајући ванвременску лепоту природе мокрогорске долине, њен узбуркан рељеф са дубоко усеченим стрмим долинама и клисурама река Бели Рзав, Црни Рзав и Камишке реке, над којима стражаре шуме белог и црног бора. Насупрот томе, с друге стране вас дочекују питоми пејзажи мозаично распоређених планинских ливада и пашњака.


На овом бајковитом путовању воз стаје на четири железнике станице: Јатаре, Голубић, Луди камен и Шарган Витаси. Ипак, нама је најинтересантнија станица под називом “Луди камен” , која своје име дугује једној савременој бајци. Баш на том месту, одакле се као на длану види читава мокрогорска долина, један модеран витез је пре пар година запросио своју госпу. Тик уз пругу налази се велики камен. Неко каже метеор, неки кажу обична стена, али од 2004. године носи назив “Луди камен”. И баш на овом месту, једна испод друге, укрштају се три пружне траке.



Занимљива прича везана је и за станицу Јатаре - "железничку станицу у беспуċу " у којој нико није ушао ни изашао и нико није купио карту. Јатаре данас заслужују да на њима проведете веċи део времена. Не само због водопада који се слива низ стеновите литице, него и због видиковца до којег стижете стрмом шумском стазом и са којег мокрогорску котлину и брдо Мећавник видите као на длану.


















Да се Мокра гора са Шарганом и у давној прошлости налазила на значајном путном правцу, сведоче остаци старог римског калдрмисаног пута и гробови из римског периода. Познатно је да су Римљани своје путеве градили у близини изворишта вода за чије су благодети итекако знали. Зато није случајно, што је римски пут пролазио поред изворишта данас познатог као Беле воде, за чију воду кажу да је чудотворна. Предање или не, али на бајковите пределе Мокре горе није остао имун ни наш познати режисер Емир Кустурица који је на узвишењу Мећавник изградио етно насеље “Дрвенград”.




Текст преузет са https://www.glassrbije.org/